Овај сонет умире Poem by Miroslava Odalovic

Овај сонет умире смрћу њежног цвијета
Оивичен сутоном испод сваке лати
Гдје умором стиха тишину ће слати
На друмове једног прегаженог свијета

Овај сонет умире смрћу земне силе
Поринут далеко к'о без боце брод
Отиснут у кружења као сунчев ход
И у мјеста гдје су друге смрти биле

Овај сонет умире од ријечи од стида
Изречене пресудом пред вратима откуцај
Прећутане јецајем сав од бола нарицај
Што му сузом тешком сваки улаз кида

Овај сонет умире к'о што мреш и ти
К'о што мре све људско са раном без вида
К'о што мру нам ноћи к'о што мру нам сни