Kafa Poem by Simon Morgenstern

smrt pije kafu gorku i hladnu.
kao da život nije dovoljno gorak.
svaki trenutak i korak po korak.
i sve noći koje padnu.
I svi dani što umiru, lagano
i lišće koje žuti,
sve će sve će uvenuti.
sve što je sada biće nekad davno.
za stolom će sedeti crvi
i sveća će izgoreti cela
a iz nekada belog vela,
dopreće miris krvi.
masne zavese peku se na suncu
dan guta kasna letnja žega.
ona jedina ostaje na svršetku svega.
kada vreli prsti zvezda budu na vrhuncu.
ipak malo je hladno u ovoj sobi.
vecno zatrpanoj u polumrak,
kojoj oko prelazi prag
ali stopa okleva u teskobi.
i tako kosti sede za stolom
dok ja čekam u redu
čekam da me dalje odvedu.
da kažem zbogom životu ovom.
čekaću još malo pa ću mirno poći
da završim pesmu i možda cigaru.
da ostavim pismo na prašnjavom ormaru
i odem u svetloj ponoći.
i ostaviću za sobom tugu i dane provrdene u strahu.
odlazim sada
jer san me hvata.
smrt je popila moju kafu.