Moja pesma Poem by MILOŠ CRNJANSKI

Duša je moja bogat seljak,
pijan veseljak, u zavičaju.
Miluje golu ženu što spava, tvrdo, ko pleća gojnih krava,
u žitu, kud noći pune crnih vrana, padaju.

Svet je prošla samohrana,
u krvavom plaštu šeržana,
ko ubica.
Stajaše tužna, zavejana,
na straži, u kapijama,
brkata, blago nasmejana.
Kraj crkve tuđe i nepoznate,
zapaljene,
u duge, jasne, tople noći,
kad krekeću žabe barske,
grlila je razne žene.
A danju je čuvala dvorove carske
i korakom brojala sate.

Na javi je duša moja bogat seljak,
veseljak.

Samo u snu, ko Mesec bleda
i tako ko on nevesela,
po svetu bludi.

Gondola jedna ćutke je skrije
u bezdane vode Venecije,
sanu, umornu, razočaranu,
na karnevalu.

I kad tu njen gitar zazvoni,
od pesme što plače i voli,
svu vodu, zvona, i maske, tamo,
noć toliko zaboli:
da ućute i pitaju tijo,
„Kakav je to Slaven bio,
na Rivi dei Skjavoni?'