Treasure Island

Biljana Popovic


Povratak _ The Return


ПОВРАТАК

Навијам сат по белом броду Либурније.
Подне је, најмилија.
Таласи и звук сирене који нестаје у измаглици подневне бонаце.
Камен на коме смо седели увија се у пену, мази и зури, баш као ја, у бескрајно модро.
Двадесет година.
Одбројавамо свако у свом делу поцепаног света.
Ја иза прозора.
Ти на клизавим степеницама брода, соли залепљене на уснама, лепа попут морске траве на узнемиреним сиренама.
Видим те поново на улазу у градску тврђаву, забрањена моја.
Корачаш уз градске зидине као горди споменик свих грешака отаца.
Вратила си се и зачудила усамљену Сфингу у башти старог сликара.
Која јој је сврха, питала си ме онда када смо мислили да ћемо се целог живота питати и одговарати.
Да буде неуништива као твоја насмејана душа, душо моја.
Рекао сам.
И мислио.
Незналица сам.
Заплео се цвет бадема у твоје непоправљиве локне и покрио деценије.
Изула си сребрне сандале у ували пуној златног песка и загазила у плитко море.
Препознало те је, рођена.
Лизнуло као некада мој мали пас.
Стегло као никада ја.
Препознајеш ли, свевидећа, тим својим плавим очима од седефа,
кровове на четири воде, голу винову лозу над терасама,
погледе старица косе улепљене петролеумом и знојем?
Нико те не види осим мене, пребледела страна жено у свиленој хаљини.
Препознајем облину твог рамена и ивицу косе на потиљку испод пажљиво уплетене пунђице.
Не бој се, драга.
Нестало је стогодишњих маслињака,
сагорели су чокоти лозе и уместо њих пламти гола црвеница.
Поскоци се протежу на темељима куће твог оца.
Нагла си се над подивљалу ружу пузавицу.
Чуо сам ти уздах између пинија.
Не бој се, једина.
Само ја знам тај покрет твојих руку којим уклањаш косу са чела као вилинску прашину.
И сузе.
Када си ми рекла, поред воза који грца: не плачем, драги.
Ружна си кад плачеш, говорио сам ти.
Сада бих волео да ми твоје сузе опросте што их нисам озбиљно схватио.
Три стара италијанска бункера зарасла у купине зуре слепим пушкарницама.
Троме корњаче сунчају се на напуштеним полигонима где смо скупљали чауре од којих сам ти направио огрлицу и у њу утиснуо ситне шкољке.
Смејала си се као оргуље.
Смејала си се као катедрала.
Смејала си се као да се више никада нећеш смејати поново.
Пусти ме да уживам, говорила си.
Држао сам твоја леђа на мојим грудима да ти буде удобно док уживаш.
Свађао се са детињством, викао на претке, псовао и моје и твоје име.
А теби прстом прелазио преко трепавица и говорио ти да је свет мали за толику количину ветра који подижеш трепћући на сунцу.
Корачаш као да је двадесет година било двадесет минута између два аутобуса.
Лице ти је лепа унутрашњост шкољке светог Јакова,
загрцнуто и глатко.
Не бој се, једина.
То сам само ја.
Коракни још мало, искрама осветљена као просутим шампањским вином.
У сутон, у сумрак, зађи међу чемпресе где упире у небо распукли звоник.
Ту сам те за вечност љубио.
Ave Maria gratia plena
Непромењен је звук тог звона и укус одбројаних пољубаца.
И даље се над нашим главама пантљика неба удвара тканини мора.
Ситан шљунак насут је на нашу младост и наше успомене.
Не бој се, једина моја,
неће те нико препознати,
а да те неће и даље волети мојом љубави
којом сам уцртао мрвице да знаш да се вратиш.
Вије се плавичасти дим оне кришом запаљене цигарете Саратога.
Немој да пушиш, умрећеш млада, рекао сам.
Умрећу свакако, одговорила си ми. Бар ћу имати разлог да не будем стара.
Смрт је добар разлог.
Ти си будала, викао сам и грлио те и вукао за руку у долину испод три бунара,
у кукурузе, у виноград осут прашином,
Ти си будала што верујеш када старци кажу да ће бити рата.
Зато је добро умрети млад, рекла си,
јер су старци окрутни и познају правила ратовања.
Старци су заспали у својим каменим постељама, лепа моја.
Седи између две плаве жалузине,
Обуци чипкасте подсукње и босим ногама дотакни рузмарин.
Не тражи више погледом оно што је свевидеће и свеприсутно.
Нека се угаси ова намерена случајност у додиру којим смо благословљени
свако у својој непризнатој и недоживљеној радости,
ти тамо, ја овде.
Ми заједно заувек у црвенилу и индигу неба у које тонемо.
Да се пољубимо за још једну вечност.
Здраво Маријо, милости пуна, благословљена ти међу женама.
Љубави моја.

Submitted: Monday, October 14, 2013
Edited: Friday, October 25, 2013

Do you like this poem?
0 person liked.
0 person did not like.

Biljana Popovic's Other Poems


Read this poem in other languages

This poem has not been translated into any other language yet.

I would like to translate this poem »

word flags

What do you think this poem is about?

Poet's Notes about The Poem

Dvadeste godina posle gradjanskog rata u bivšoj Jugoslaviji dvoje ljudi se sreće u malom gradu na moru...

Comments about this poem (Povratak _ The Return by Biljana Popovic )

Enter the verification code :

There is no comment submitted by members..

Top Poems

  1. Phenomenal Woman
    Maya Angelou
  2. The Road Not Taken
    Robert Frost
  3. If You Forget Me
    Pablo Neruda
  4. Still I Rise
    Maya Angelou
  5. Dreams
    Langston Hughes
  6. Annabel Lee
    Edgar Allan Poe
  7. If
    Rudyard Kipling
  8. Stopping by Woods on a Snowy Evening
    Robert Frost
  9. I Know Why The Caged Bird Sings
    Maya Angelou
  10. Invictus
    William Ernest Henley

PoemHunter.com Updates

New Poems

  1. She Met Three Interesting People In The .., Toshie Nohara
  2. Aketay Imetay, D.L. Aceves
  3. Celestial Musings, Chris Running Bear
  4. Fairy Tale Of Magical Worlds, Chris Running Bear
  5. At my door, hasmukh amathalal
  6. Imagination but real, Mashiur Rahman
  7. I cant see you but I know you there, yolandey breedt
  8. Like an old-fashioned tradition, Kamini Arichandran
  9. Where are we?, Pintu Mahakul
  10. Gazing up the sky, Seira LNlee94

Poem of the Day

poet Robert Frost

Some say the world will end in fire,
Some say in ice.
From what I've tasted of desire
I hold with those who favor fire.
But if it had to perish twice,
...... Read complete »

 

Modern Poem

poet Ernest G Moll

 

Member Poem

[Hata Bildir]