IVAN V. LALIĆ Poems

Он певао је као грм пун ружа,
Гласом од бакра, од воћа и пене.
И свака грана бивала је дужа
И мека испод коре, ко да пружа
Црнкасто тело миловању жене.

А дивне звери нису чак ни знале
Како им крв се у мед златни груша.
Најежене су, велике и мале,
Ко исечене из тишине стале,
С језером светла у уху што слуша.

А он је време учинио чујним,
Дао му гипкост воде бистре, плитке,
Пуне пастрмки са тачкама рујним;
И боју траве с цветовима бујним,
И укус земље, сунчане и житке.

И певао је и под кишом млаком,
Мокар, сред љубичасте детелине,
Крвав под кожом, и скривено лаком
На одјек зрелог гласа под стењаком,
Гле вребао је први вал тишине.
...

Er sang wie ein Strauch voller Rosen,
Mit einer Stimme aus Kupfer, Früchten, Schaum angetan.
Und jeder Zweig verlängerte sich, war lose
Unter der Rinde, - als böte, um sie zu kosen,
Einer Frau der dunkle Körper sich an.

Das prächtige Raubzeug gar wusste von nichts,
Als ihm das Blut zu goldnem Honig gerann.
Und stand schaudernd: klein, groß, erpicht,
Ein aus der Stille geschnittnes Scherbengericht -
Mit See-Leuchten im Ohr, das Lauschen ersann.

Er aber hielt vernehmbar die Zeit
Mit der Weichheit des Wassers: kristallklar, des seichten
Voll von Forellen, mit roten Punkten bestreut;
Und die Farbe des Grases, das Blumenpracht zeugt,
Und die Erd-Aromen, die biegsamen, die sonnenreichen.

Und er sang auch im Regen - lauwarm;
Nass, inmitten des lilanen Kleewuchses Fülle,
In blutiger Haut, heimlich, voll gierigem Harm
Aufs reife Echo der Stimme unterm Gebarm,
Lauerte er auf die erste Woge der Stille.
...

Море нас је трпело, забављено вечношћу
У себи; и тако смо пловили, од обале
До обале, данима, ноћима, годинама.

Најлепше обале, наравно, нисмо додирнули.
Само је ветар носио искидана влакна
Мириса огромних воћњака на крају света,

Изван правца пловидбе; али смо упознали
Љубав и смрт, и нешто мало смисла,
Тврда зрнца злата у песку сећања;

Да, и понос пустоловине, упрљан крвљу
И опран чистим ветровима, испод звезда
У које смо невешто исписали наша имена.

На крају смо се вратили одакле смо и пошли;
Посада се расула као огрлица; пукла је
Нит наше судбине. Капетан смрскан прамцем брода.

Море је остало исто. Све је остало исто.
Брод расцветаних ребара труне на полазној обали.
Али мало ко зна тајну:
није важан свршетак,

Важна је само пловидба.
...

Das Meer, mit der eigenen Ewigkeit versponnen,
hat uns geduldet; und so trieben wir, von Küste
Zu Küste, Tage, Nächte, Jahre.

Die schönsten Ufer berührten wir zwar nicht.
Nur der Wind trug zarte Fragmente
Vom Duft prächtiger Obstgärten bis ans Ende der Welt,

Fernab unserer Fahrrinne; wir hingegen
Lernten Liebe und Tod kennen, und ein klein wenig Sinn,
Das zähe Körnchen Gold im Sand der Erinnerungen;

Ja, und den Stolz der Abenteuer, mit Blut befleckt
Und von den Winden rein gewaschen, unter jenem Stern,
In den wir ungeschickt unsere Namen schrieben.

Am Ende kehrten wir dahin zurück, woher wir aufgebrochen waren;
Die Besatzung löste sich auf wie eine Halskette; zerrissen war
Der Faden unseres Schicksals. Der Kapitän: zerschmettert am Bug des Schiffes.

Das Meer blieb dasselbe. Alles blieb dasselbe.
Am Ausgangsufer verfault das Schiff der blühenden Rippen.
Aber wenig macht es, wer das Geheimnis kennt:

das Ende ist nicht wichtig,

Nur die Seefahrt zählt.
...

Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили су се. Ја, један, носим њих у себи,
Урасле у моју зрелост, неизговорене,
Иструлелих лица. Не могу да их отерам
Из бескрајног стакленог простора ноћи без сна.
Они нису трава. Они куцају, ноћу,
Изнутра, пажљиво, на затреперене прозоре
Мојих очију; сви мртви, и свима су грла
Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим
То насеље у мојој крви, јер ја сам један,
А њих је тада било више од седам стотина.

2

Међу зидовима, иза затворених врата
Напуњени стравичним чекањем, као песком,
Испражњених руку, мекани пред оштрицама,
Свесни, под сводом згрченим од слућеног ужаса...
Ја, бивши дечак, мислим на први тупи убод
Што ослободи тамну и топлу крв из тела
Првог од њих; варљиву крв што брзо отиче;
И чујем први крик, влажан од румене пене
Гркљана са заувек пререзаним песмама
И неизговореним речима, располућеним
Као зелене јабуке у његовој тами.
Челик. И онај први, што чека на другове
У смрти, осрамоћеној и довољно пространој
Да их прими. То су очи, то се очи гасе
Двоје по двоје, мртва светла јутарње улице,
А ужас остаје у њима ко трун у коцки леда.
Крв отиче, радознала и разголићена,
Преко камених плоча. Челик, челик у месу,
Затреперен још увек у бдењу бившег дечака.
Падали су у крв, смрсканог слуха; нису чули
Оног што следи, оног спаљених очију,
Или оног челиком окресаног као стабло,
Међу зидовима, одебљалим од крикова,
Обогаћеним страхотом. И црвена уста
Свежих рана остала су нема, пуна крви.
Они су лежали, лежали су понижени,
Лишени себе, лишени свега осим смрти,
Црни, лепљиви, заклани, заклани, заклани.

3

Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили се. А они из цркве, што су мртви,
Нису заспали. Они бдију, незвани бдију
У бившем дечаку. Ја не могу да их протерам
У простор ветра што је сада на месту цркве
Где расте коров, сасвим риђ од њихове крви.
Нека остану и нека бдију, незвани бдију,
Јер презрели би ме да им певам успаванку.
...

Ватре горког лета круже
С ватром зиме да се здруже,
С ветровима мокре руже.

Магнетна се игла врти,
Не познаје знак на црти,
Пева јако поље смрти.

Шта да кажем овој кости
Што не може да премости
Чисти амбис моје злости?

Где да нађем реч што спаја
Црни пламен мога сјаја
Са почетком јачег краја?

У талогу зоре врви
Гробље звезда, златни црви,
Пчела рој у месу стрви.

Ватре горког лета круже
Ближе средишту, све уже,
Сенке наше све су дуже.

Дрво муње јаких жила,
Изгореће птици крила,
Teste David cum Sibylla.

Када мокри ветар букне,
Кад магнетна игла пукне,
Море с мапе кад устукне,

Да л' ће тачну реч са усне
Крв нејака да запљусне,
У мед понижења згусне?

Певам плод и верност плоду
Који мисли ваздух, воду,
Ограничен у слободу;

Могућности ове шкрте,
Певам пораз праве црте
У сферама што се врте,

Певам верност овој кости,
Овој речи коју гости
Вечност недоречености.
...

Стратег над картом, и законодавац,
И златни песак у клепсидри;
зрелост
У очима деце, и мудрост у игри
Под кипарисом, где кратки пламен траве
Лиже с камена слова која ваздух
Понавља напамет;
и кубета у јари
Поднева тешког од понављања; море
На прагу града, и снег на граници
Исписан траговима; мешају се вучји
Са туђинским. Печат на писмо,
У прстену је покрет мртве руке.
На зидовима путују поворке
У вечну славу тренутка без међа;
Пчела над цветом зуји старост, звезда
Крилату сенку спушта као сидро
У плитко море. Наставља се битка.

Издржати самоћу, без накнадне
Резмене сјаја за невиност, без тачке
У свечаној и тешкој реченици.
Језик, све више неразумљив, слави
Покрет који га роди, удаљен
У центар чистог, изгубљеног круга.
Ветар на границама; искре се
Дуги ртови копаља у мору поподнева.

Стратег над картом, писар над исправом
О покушаном трајању. У грму купине
Горе очи василиска; ловац
Опрезно миче огледало, све више
Уморан од пажње; језик змије
И креста петла, и коначан поглед
Очи у очи, као чудна правда
На крају наметнутог искушења.

Стражар на градским вратима се крсти
Покретом који не зна последице.
У ноћи ланци затварају луку
И гори жижак у царевој соби.
И Пантократор у злату калоте
У величини чисте одсутности
Понавља покрет суштог благослова.

А ноћ да буде дужа од свих ноћи,
И власт да њена траје преко мере
Већ изгубљене у рачуну битке:

Кад зрелост врати поглед својој слици
Опасној без огледала, без варке,
Ко прва звер у своме првом јутру
...

Über der Karte der Stratege, der Gesetzgeber auch,
Und goldener Sand in der Wasseruhr;
Reife
In den Augen der Kinder, und Weisheit im Spiel
Unter der Zypresse, wo die kurze Grasflamme
Vom Stein die Worte ableckt, welche die Luft
Auswendig zitiert;

und die Kuppel in der Glut
Des vom Wiederholen schwer gewordenen Mittags; das Meer
An der Schwelle der Stadt, und der Schnee an der Grenze
Voll ausgeschriebener Spuren; es mischen sich jene der Wölfe
Mit jenen von Fremden. Der Sigel auf dem Brief,
Im Ring eingefroren die Bewegung der toten Hand.
Auf den Wänden reisen Karawanen
In den ewigen Ruhm des Augenblicks ohne Begrenzung;
Die Biene über der Blume summt das Alter, der Stern
Lässt den geflügelten Schatten wie einen Anker
Ins flache Meer sinken. Die Schlacht setzt sich fort.

Der Einsamkeit standhalten, ohne einen späteren
Umtausch des Glanzes gegen Unschuld, ohne Punkte
Im feierlichen und schweren Satz.
Die Sprache, immer unverständlicher, rühmt
Die Bewegung, welche sie gebar, weit fort
Ins Zentrum des reinen, verlorenen Kreises hinein.
Der Wind an den Grenzen; es funkeln
Die langen Speer-Erdzungen im Nachmittagsmeer.

Über der Karte der Stratege, der Schreiber über der Urkunde
Vom versuchten Weiterbestehen. Im Brombeerstrauch
Brennen die Augen des Basilisk; der Jäger
Bewegt behutsam den Spiegel, immer
Müder von der Vorsicht; die Zunge der Schlange
Und der Hahnenkamm, und der endgültige Blick
Auge in Auge, wie eine seltsame Gerechtigkeit
Am Ende der auferlegten Versuchung.

Der Wächter an den Stadt-Toren bekreuzigt sich
Mit einer Bewegung, die keine Konsequenzen kennt.
In der Nacht schließen die Ketten den Hafen
Und es brennt das Nachtlicht im Zarenzimmer.
Und der Pantokrator im Gold der Kalotte
In der Größe der reinen Abwesenheit
Wiederholt die Bewegung des wahrhaftigen Segens.

Und möge die Nacht länger als alle Nächte sein
Und möge ihre Herrschaft über alle Maßen andauern
Bereits verloren im Kalkül der Schlacht:

Da die Reife ihrem Abbild den Blick erwidert,
Dem ohne Spiegel, ohne List gefährlichen,
Wie das erste Raubtier an seinem ersten Morgen.
...

Стратег над картой устанавливает закон;
Золотой песок в клепсидре;
глаза
Детей как у взрослых, и мудрость в игре
Под кипарисом, где крошечное пламя травы
Слизывает с камня буквы, которые воздух
Учит наизусть;
и купола в зное
Полудня, тяжелого от самоповтора; море
У порога города, и снег на границе,
Изрисованный следами: смешались волчьи
С чужеземными. Печать на письме,
В кольце - движение мертвой руки.
На стенах - тени движения
Мгновения в вечную славу;
Пчела над цветком жужжит про старость, звезда
Опускает крылатую тень, как якорь,
В мелкое море. Продолжается битва.

Вытерпеть одиночество, без расплаты
За обмен сияния на невинность, без точки в конце
Торжественного и тяжелого предложения.
Язык, и дальше становящийся непонятным,
Прославляет движение, которое создало его, удаляясь
В центр чистого, потерянного круга.
Ветер у границ; длинный мыс
Искрится копьем в полуденном море.

Стратег над картой, писарь над свидетельством
О попытке продлиться. В неопалимой купине
Горят глаза василиска. Охотник
Осторожно сдвигает зеркало,
Уставшее от внимания; язык змеи
И гребень петуха, и окончательный взгляд
В глаза человека, подобный необычной правде
Заканчивающегося искушения.

Часовой у городских ворот крестится
Движением, которое не знает последствия.
Порт на ночь закрывают цепями
И горит лампада в царской комнате.
И Пантократор в золоте калота
В величии чистого отсутствия
Повторяет благословенное движение.

И ночь, чтобы стала длинней всех ночей,
И власть ее чтобы длилась и длилась
Над уже проигранным в итоге сражением:

Когда зрелость вернет себе взгляд,
Опасный без зеркала, без обмана,
Как первый зверь в свое первое утро.
...

Само у сну поје мудри фосфор
Поуку о извору, и плане
На први додир ваздуха дана:
Оно што памтим, то је облик блеска
У коме гори тачна реч,
податак
О чистој води (дајте ми да пијем!) -

У жеђи је моје оправдање;
силазио сам
У разваљена темељишта,
Сркао из локве боју иловаче,
Укус корова; стављао сам шаку
Под живу иглу извора у стени
За гутљај цвећа воде, млека снега,
Полагао усне на рошави камен
Неког жлеба, пио кишу помешану
С писком галеба и светлошћу муње,

У жеђи је моје оправдање;
пио сам
Саву мутну и крваву, Дунав
Укуса рајског муља и мазута,
Клокот му испод подлоканих кула
У Смедереву; пио мудрост претка
И сузу му из Брегаве, из Ибра,
И море сам пио,
гласове у њему,
Потпуни летопис судбине разложен
На слогове и со и семе ветра
У истој горској води,
И лизао сам росу са бршљана, језик
Завлачио у пукотину стене
Због једне капи (дајте ми да пијем!) -

Познајем звекет ланца на бунару,
Безброј бунара,
и како ведро пљусне,
Одјек размножен у мокрој дубини,
И како капље док окрећем чекрк,
Сабран у жеђи, у мом оправдању -

А горка су ми уста
Од тог искуства жеђи што ме враћа
Да ходочастим од воде до воде
(А извори се мешају у мржњи
И забораву, као поколења),

И тражим једну чисту кап,
у којој вода
Сећа се себе од почетка, дели
Са својим крајем, чисто, без остатка,
И не мења се,
а мења смисао
И облик жеђи.

Дајте ми да пијем.
...