АРГОНАУТИ Poem by IVAN V. LALIĆ

Море нас је трпело, забављено вечношћу
У себи; и тако смо пловили, од обале
До обале, данима, ноћима, годинама.

Најлепше обале, наравно, нисмо додирнули.
Само је ветар носио искидана влакна
Мириса огромних воћњака на крају света,

Изван правца пловидбе; али смо упознали
Љубав и смрт, и нешто мало смисла,
Тврда зрнца злата у песку сећања;

Да, и понос пустоловине, упрљан крвљу
И опран чистим ветровима, испод звезда
У које смо невешто исписали наша имена.

На крају смо се вратили одакле смо и пошли;
Посада се расула као огрлица; пукла је
Нит наше судбине. Капетан смрскан прамцем брода.

Море је остало исто. Све је остало исто.
Брод расцветаних ребара труне на полазној обали.
Али мало ко зна тајну:
није важан свршетак,

Важна је само пловидба.