ВОЈНИЧКО ГРОБЉЕ Poem by IVAN V. LALIĆ

Пешадија је сишла из ровова
У ову геометрију; са неке
Потоње коте, у зони зенита,
Чује се, једна батерија штити
Тај узмак према ивици ничега -
У окулару недреманог ока
Трепте крстови у јари плавети:
Решена битка траје у тишини,
У успореној експлозији ружа -

Струк букне пред неким именом, стукне
На удар ветра с мора који дође
С јесени, да поломи аметисте
У ваздуху између кипариса;
Као жеравке у додиру с водом
Гласе се цикаде, гасе се имена
У искљученом сећању вршњака
Што остарише изван ове битке,
Тамо далеко, без наде далеко -

Име на плочи, суво као кости
У лименој кутији: плотун слова,
Последњи читки отпор забораву;
Осам хиљада имена; над њима
Још само небо, и тај сан у небу
На путу око године, у кругу -
А ни сан ни птица да крилом повеже
Заборављену стазу преко крша
Ваздушног, преко урвина, клизишта

И провалија, одрона небеских,
Одавде до даљине, где је корен
Верности њине овоме тренутку
Што понавља се, размножен у руже
Или рафале кише, што убија
Летњу прашину на шљунчаној стази;
Осам хиљада имена; над њима
Стаклено звоно заданога неба,
Амбис по мери сна што њиме кружи -

Шта сања војник када грли стену?
Помножи осам хиљада војника
Са стеном што се умнажа у складу:
Добићеш ово гробље, ову битку;
Недовршена страгегија смрти
Померила је крајњи исход, даље
Од простора где дешава се правда
Сневана давно, на почетку ноћи
Тамо далеко, без наде далеко -

Памтимо распоред слике, по дубини;
На улазу је капија од гвожђа,
Па костурница, камена, парцеле
И кипариси, и геометрија,
И руже; оно што је изван слике
Разносе ветрови по годинама:
Спокојну срџбу Сизифа, тишину
Неоствареног, звук јутарње кише
По оштром шљунку и по крстовима -

Шта преостаје нама, пред том сликом
Неразореног мушког савезништва
Са смрћу која није испунила
Звездано обећање? Да ли сумња
У истинитост слике? Или знање
Да ће се друга извршити правда,
Негде ван овог сна, ван овог гнева,
Негде далеко, без наде далеко,
Где стопа Бога оклева да ступи?