MRVE Poem by VLADIMIR KOPICL

Mrve leže na stolu, čekaju da se sasuše,
ako ih Neizbežno i pre toga ne pokupi.
Isto tako je sa mnom, govorim levoj ruci
dok usporavam drugu, što još želi da radi.
Brzina ne užasava, dok je ne dostižemo:
ona je uvek sa nama, čak i kada nas nema,
odsutnih, tupih, u snu.
Tu nas nikad ne prestigne.

Da li sam sanjao mrve?
Ne, to se nije desilo, bez znatnijeg gubitka.
One se uvek sasuše, i u dubini mora:
to bih hteo da kažem, kada bi bilo tačno.
Dobro je i ovako. Posedeću još malo,
leći: neka me pokupe.
Tako se otvara svet što ne zna za gubitak
jer je davno dobijen da ne bi bio smrvljen