Обалoм Раjне Poem by Miodrag Pavlovic

Звуком све jе блиско, jесен,
плодови у вреви, и река зри,
небо ће пасти, мрко воће,
све треба да се зближи;
плод се с плодом грли,
жена с човеком, cред призора jасног,
ко да себе сами мотримо са неба.

Провидна се стапаjу зрна,
спаjање jе говор и гране су љубав,
и копље св. Ђорђа што кроз винограде jури
у телу аждаjе ко у староj лађи
рану отвара да роди већ минуле људе.
И звук да не заборавим: певаjу деца
краj манастирског зида, у страху
од свог гласа коjи jе тако голем.

Лето jе, сви се грозно воле,
ко четрдесет мученика на леду
тако голи и од сласти луди,
а jа само тебе хтедох
видевши читав људски род.
Шетамо даље без стида
до клавира насред поља,
смеjеш се, клавир jе већи од њива
и орао по њему свира
песму од коjе се отвараjу брда
и стара црвена жетва куља увис:
отворен гроб озарен,
побуна многих залазака сунца,
гледа нас неко строг и питом,
можда пролеће, дивна жена, ил рањен бог,
они ће нас повести куда треба,
ил рећи да останемо доле, близу вина.