ČVRSTO MESTO Poem by VLADIMIR KOPICL

Dok trava raste, konj pase.
Oko njega je dan.
Šta li će raditi uveče?
Dal' o tom stara se Bog
ili neki delegat, sasvim odavno određen?
Nestvaran ili u telu?
Možda sa likom gazde što gleda iz pravca štale?

Konj je mlad, zelen, neiskusan.
Neiskvaren, neoženjen, a opet izvan negacije.
On o njoj ne zna ništa.
U njenom vrtu ne pase.
Ni njenu odsutnost ne misli.
Za njega stvarno je stvarno,
trava je samo trava,
prijatna, rosna ko san
u praznom naručju pustinje
gde svako zrnce rodi
plod za zagrljaj parije.

Pa neka, i na tom hvala
i uz to večna slava
što preliva uzdanje svih imenika bića,
svih senki svakog roda što ulazi u dan
da posle iz njega istupi kao trava iz konja
i kao konj iz štale.

Gazda stoji pred štalom.
Tu je konj, tamo trava.
Tu je dan, negde noć.
Senka je nigde, nje nema
u ovoj počivšoj pesmi.
Otišla je daleko da nigde ne bude sama.
Ostala je bez mesta, da mesto podari vama