VLADIMIR KOPICL Poems

Dete leži u sobi, ne zna za ovaj vek. Ipak,
kada se probudi, ispije vodu i limun.
Limun pluta po bočici kao mrtva planeta:
mrtav je, isečen, iscedjen ali osveži dete
ko spisak mogućih očeva. To niko ne vidi,
ne čita, iz knjige ili sa usana, jer limun
skupi usne a knjiga zatvori vek.

Tako, dok voda teče, dete uporno raste.
Ono hoda i čita i sasvim napusti sobu,
kao što sadržaj knjige, pročitan,
zauvek ode u svet. Utom
i vek je iscedjen, sasušen kao planeta,
i nešto sveže se nazire kako pluta uz svest.

Tu je i skoro je jasno, kao odraz u staklu,
ali to nije stvarno: stvarnost spava u sob
...

Das Kind liegt in seinem Zimmer, kennt das Jahrhundert nicht.
Wacht es auf, trinkt es Wasser mit Zitrone. Die Zitrone
treibt in seinem Fläschchen, ein toter Planet: leblos,
zerschnitten, ausgepresst erfrischt sie doch das Kind
als wäre sie ein Katalog möglicher Väter. Niemand
versteht das, niemand liest es nach in einem Buch
oder von den Lippen ab: Zitrone macht die Lippen spitz
und ein Buch schließt die Jahrhunderte.

Das Wasser fließt, das Kind wächst ohne Unterlass. Es lernt
zu laufen, zu lesen und verlässt sein Zimmer
wie der Inhalt eines gelesenen Buchs für immer
in die Welt hinaustritt. Indessen ist auch das Jahrhundert
ausgewrungen, gedörrt wie ein Planet,
eine Ahnung von Frische treibt
am Bewusstsein vorbei.

Bald ist sie hier und wird - eine Spieglung im Glas - bald klar.
Nie ist sie wirklich: die Wirklichkeit
schläft in ihrem Zimmer.
...

L'infant jeu a l'habitació, no coneix aquest segle. Amb tot,
quan es desperta, beu aigua amb llimona.
La llimona flota dins l'ampolla com un planeta mort:
és morta, tallada, espremuda, però refresca l'infant
com una llista de possibles pares. No ho veu ningú,
no ho llegeix, ni en el llibre ni en els llavis, perquè la llimona
esmussa els llavis i el llibre tanca el segle.

Així, mentre l'aigua corre, l'infant no deixa de créixer.
Camina i llegeix i abandona del tot l'habitació,
igual que el contingut del llibre, un cop llegit,
surt per sempre al món. Mentrestant
el segle també està espremut, ressec com el planeta,
i s'albira com una cosa fresca flota vora la consciència.

És aquí i és gairebé clar, com un reflex al vidre,
però no és real: la realitat dorm a l'habitació.
...

A gyerek a szobában alszik, nem tud erről a századról. Mégis,
amikor felébred, kiissza a citromot és a vizet.
A citromszelet élettelen bolygóként úszik a víz felszínén:
holt, szeletelt, kifacsart, közben úgy felfrissíti a gyereket,
mint egy lehetséges apákról szóló jegyzék. Ezt senki sem látja,
senki sem olvassa, sem a könyvből, sem a szájról, mert a citrom
összerántja a szájat, a könyv pedig lezár egy évszázadot.

És miközben a víz folyik, a gyerek egyre nő.
Lépked és olvas, majd teljesen elhagyja a szobát,
miként a könyv tartalma, elolvasva,
örökre világgá illan. Mindemellett
az évszázadot is kifacsarták, kiszáradt, mint a bolygó,
közben valami friss sejlik fel, ahogy úszik a tudat szintjén.

Jelen van és majdnem világos, mint a visszatükröződés,
de valóságalap nélkül: a valóság bent alszik a szobában.
...

Dok trava raste, konj pase.
Oko njega je dan.
Šta li će raditi uveče?
Dal' o tom stara se Bog
ili neki delegat, sasvim odavno određen?
Nestvaran ili u telu?
Možda sa likom gazde što gleda iz pravca štale?

Konj je mlad, zelen, neiskusan.
Neiskvaren, neoženjen, a opet izvan negacije.
On o njoj ne zna ništa.
U njenom vrtu ne pase.
Ni njenu odsutnost ne misli.
Za njega stvarno je stvarno,
trava je samo trava,
prijatna, rosna ko san
u praznom naručju pustinje
gde svako zrnce rodi
plod za zagrljaj parije.

Pa neka, i na tom hvala
i uz to večna slava
što preliva uzdanje svih imenika bića,
svih senki svakog roda što ulazi u dan
da posle iz njega istupi kao trava iz konja
i kao konj iz štale.

Gazda stoji pred štalom.
Tu je konj, tamo trava.
Tu je dan, negde noć.
Senka je nigde, nje nema
u ovoj počivšoj pesmi.
Otišla je daleko da nigde ne bude sama.
Ostala je bez mesta, da mesto podari vama
...

Mentre l'herba creix, el cavall pastura.
Al seu voltant és de dia.
Què farà aquest vespre?
Se n'encarregarà Déu
o algú, delegat per a això des de fa molt de temps?
Irreal o encarnat?
Potser amb la cara de l'amo que el mira des de l'estable?

El cavall és jove, verd, inexpert.
No maliciós, no casat, i tanmateix fora de la negació,
de la qual no sap res.
No pastura en el seu prat.
Ni pensa la seva absència.
Per a ell el que és real és real,
l'herba és només herba,
agradable, arrosada com un somni
en els braços buits del desert
on cada llavor dóna
fruit a canvi d'una abraçada del pària.

Així sigui, moltes gràcies
i alhora glòria eterna
de la qual vessa l'esperança de tots els noms dels éssers,
de totes les ombres de cada gènere que entra en el dia
per després sortir-ne com l'herba del cavall
i com el cavall de l'estable.
L'amo és davant l'estable.
Aquí el cavall, l'herba allà.
Aquí de dia, en algun lloc de nit.
L'ombra no és enlloc, no és
en aquest poema que descansa en pau.
Se n'ha anat lluny per no estar sola enlloc.
S'ha quedat sense lloc, per regalar-vos-el.
...

Mrve leže na stolu, čekaju da se sasuše,
ako ih Neizbežno i pre toga ne pokupi.
Isto tako je sa mnom, govorim levoj ruci
dok usporavam drugu, što još želi da radi.
Brzina ne užasava, dok je ne dostižemo:
ona je uvek sa nama, čak i kada nas nema,
odsutnih, tupih, u snu.
Tu nas nikad ne prestigne.

Da li sam sanjao mrve?
Ne, to se nije desilo, bez znatnijeg gubitka.
One se uvek sasuše, i u dubini mora:
to bih hteo da kažem, kada bi bilo tačno.
Dobro je i ovako. Posedeću još malo,
leći: neka me pokupe.
Tako se otvara svet što ne zna za gubitak
jer je davno dobijen da ne bi bio smrvljen
...

The crumbs lie on the table waiting to get dry
just in case the Unavoidable forgot to collect them.
The same with me, I speak to my left hand
while slowing the other hand down, the one which would rather work.
The speed does not frighten us as long as we cannot obtain it;
It is always with us, even when we are not around,
when we are absent, numb or asleep.
It never reaches us there.

Had I dreamt of the crumbs?
No, it did not happen, no significant loss here.
They always dry out, even at the bottom of the deepest sea:
This is what I was about to say, had it been correct elsewhere.
It is also good this way. I will remain seated a bit longer,
go to bed, let them collect me.
In this way we open the world which suffers no loss
as it was gained awhile ago so that it wouldn't crumble down.
...

Sunce stoji u nebu i to se zove dan.
Ali ono je tamo i kad se zove noć.

Juče sam video potok koji traga za zečićem,
malim, titravim, smrznutim,
sivih drhtavih šapica,
ali bilo je leto i nije ga pronašao.
Opet se nisu sreli.
Šta će biti na zimu?

Ni štap, ni šargarepa, ni propast, ni idila.
Možda jave na jesen, kad spreme konačni izveštaj.

Tako stoji i Mesec, on ne zna zašto je tamo,
blizak Zemlji i nebu, ali od svega udaljen
kao da nema dužnost, nikakvo opravdanje.
Ni da odmogne sebi, ni da pomogne drugom.
Čak se dobro i ne vidi, deluje kao zaboravljen,
čim ga zakloni oblak ili uglovi kuća.
Ne živi sasvim građanski, deluje privremeno
kao prolazna večnost, tup sjaj bratoubistva.

Sve to o nečemu govori, ali nema rešenja,
ili je sasvim nemo ko prazna govornica.

A sutra, umesto zvezda, tamo će stajati sveci
i bivši zvezdani svod biće sjajem narogušen,
ispunjen blagom toplinom, pomalo zajebanom
jer sveci ništa ne govore dok im se tako ne kaže.
Ali ko da im kaže u onoj pustoj praznini
u kojoj sve izvan njih deluje kao ekran,
ko glup dokumentarac na hladnom oku TV-a.
Sav mir u ovom svemiru providan je ko staklo
po kome protrči zečić i šapicom ga zamaže.

Možda će doći i drugi, da ga šapicom umije,
a možda ipak i neće. Kraj nema ravnoteže.
...

Im Himmel steht die Sonne und das heißt Tag.
Im Himmel gibt es sie auch wenn es Nacht heißt.

Gestern sah ich einen Bach, der nach einem Kaninchen suchte,
einem kleinen, schlotternden, frierenden,
mit grauen, zitternden Pfötchen,
aber es ist Sommer, und er fand es nicht.
Wieder sind sie einander nicht begegnet.
Was wird im Winter sein?

Weder Stock, noch Karotte,
weder Untergang, noch Idyll.
Im Herbst erstellen sie den Abschlussbericht,
vielleicht kann man daraus mehr erfahren.

Auch der Mond weiß nicht was er soll,
Erde und Himmel nah, doch allem fern,
als sei er niemandem verpflichtet
und müsse sich nicht rechtfertigen.
Sich selbst kein Hindernis,
andern keine Hilfe.
Von Wolken verdeckt oder Häuserecken -
vor Augen versteckt,
vergessen.

Er lebt nicht wirklich bürgerlich,
sieht aus wie ein Vorübergehen,
eine Ewigkeit, vergänglich,
stumpf wie der Glanz eines Brudermords.

All das bedeutet etwas, aber es löst nichts,
bleibt einfach stumm
wie eine leere Telefonzelle.

Morgen werden an der Stelle der Sterne
die Heiligen stehen, durch ihren Glanz
wird der gestirnte Himmel sich verfinstern,
sich mit milder Wärme füllen,
mit beschissener Innigkeit,
die Heiligen reden erst wenn man es ihnen sagt.

Aber wer soll zu ihnen sprechen in dieser Leere,
in der alles, was sie umgibt, wie eine Mattscheibe erscheint,
wie eine blöde Doku im kalten Auge des Fernsehers?
Aller Frieden in diesem Universum ist aus Glas, durchsichtig,
und darüber flitzt das Kaninchen und beschmiert
das Glas mit seinen Pfötchen.

Vielleicht wird ein zweites kommen
und es mit dem Pfötchen säubern, vielleicht
auch nicht. Ein Ende hat kein Gleichgewicht.
...