DUŠKO NOVAKOVIĆ

Дечко ми, један мусави слинавац
Доноси јутарњу мужу
У капуту је старијег брата
А можда и очевом без дугмади
Подврће рукаве и пева

Мирише на девојчицу
Пресипа из канте у флашу
Пажљиво кроз лимени левак
Труди се да не проспе ни кап
Намигује ми шеретски и пева

Колутом старе мушеме
Обматајући је ластишем
Затвара канту, и пева
Пење се на бицикло и пева
А замало да падне и разбије се

Али успева да се задржи
Окреће педала, полу уздигнуто
Кривуда због незгодне канте
Али, мора да је много срећан
Док се удаљава улицом и пева

Цокуле му се дижу и спуштају
Пет бројева веће цокуле
А ја, у десет бројева већим
Бабиним нанулама- чамцима
Уносим млеко у кућу, певам и ја.
...

Лако дођу и оду, али кад утрче
Визитирају као лекар патронажни
Стојећи или клекнуто
Са прислоњеним медицинским ухом
На глатке и маљаве површине
Не би ли, ослушкујући концентрисано
Утврдили и уписали на латинском
Какво је опште стање uметности
Kоја откад зна за себе и своја својства
Живи на рачун туђих болова
Чак је у томе пробирљива, склона извољевању
Па због тога и неприродно вечна
И омиљена као неки стари афродизијак
Али тренуци баш причљиви нису...Офелијо, душо...

Упркос тачном хипу секундаре
Која тек у збиру градираног круга може да измери
Сва наредна искушења, сваки страх
Било које посматране особе
Без обзира на њену збуњеност а потом и лабилност
Кад је у мозгу ошине службена дијагноза
Мада увек постоји шанса да се пре свог нестанка
Tренуци ослоне на спонтану чулност језика
И чак уживају у његовој еуфонији
Јер тек у пуним сатима, кад тренуци губе значај
Може ваљано да се утврди колико је неко слаб, неко запуштен и луд
Неко пак незавршен у исказу, налик скраћеном упозорењу
Пази:струја! Пази: рупа! Пази: леденице са крова!
А неко се безбрижно брије и пева, здрав и срећан
У лепоти самог тренутка себе, јер намерава да се удвара ружама!
...

У сам расвит их сретох, на забаченом, периферијском месту
У земљи забачених људи и предмета, на самом
Рубу брда чије је ниско честарско растиње користила
За свој дом куница стално трудна, ту налетех на њих

Заправо на једноличне шумове који беху као неко цапкање
А стизали су из малих, као педаљ шаке, покошених снопова
Који су се, нарамљени на нешто, кретали кроз призрак
И одмицали према забрану ограђеном збијеном грабовином

И потом ступали, у претрчавању, на стазу коју је прошлог лета
Артиљерија изроварила и, тамо, код кромпирових врежа
Пре утрина где су ископани ровови зевали у празно
Иза табле за упозорење, ту су се губили из мог вида

Јер неспремно сам, изгледа, срце, сред Касандрине мобе
Био повео са собом у шетњу, тиктакало је усплахирено
Те сам морао притискањем длана да га сабијам, натискам
Да не искочи кроз ребрену кошару и пљакне на тле

Све време у дрхтању-дрхтурењу због необично поствареног
Сусрета, који није био ни налик оној уобразиљи пера
Кад се сусреће са сновиђењем, већ спреман да се спорим
Како се то ван мене збива нешто што у писању основе нема

И мада је сунце у благом дизању све овидило до прашинке
Мистерија, волшебништво, шта ли, још су ме путем стезали
Док одлуку не донесох, да себи не поверујем никако
Ни уз помоћ пера, да сам патуљке у моби срео. А мислим да јесам.
...

Док не престанем да сањам
Даваће ми се у тој астралној сфери
Толике радости и дивна
Буђења у сиротињском кварту

Где дани пролазе у мучном ћутању
Док се и ћутање не прене
На шкрипу ђубретарских кола
И смеха црнопутих анђела

А ја бих само хтео да некоме, у поверењу
Сан један свој испричам, на пример
Како сам у њему учио да бициклирам
Како ми је мајка придржавала седло

И трчала, јадница, за мном, поскакивала
Летела у круг, у круг, у круг
Падала на храпави плочник, дрљала колена
А мислим да сам точковима прелазио преко ње

Њено лице изобличено грчевима
Кад сам научио да возим сам
Остало је овде на земљи, на једном тргу
Стално мени иза леђа, да не бих био срећан.
...

Мораће да се рашири загонетност Индије
На цео планетарни свет
А Ганг пробије до свих вода

Тако ће се лакше поднети, и мирније
Прелазак праха у прах, све исто
У све различито, па тако и твој мали прст

Има шансе да постане сурла или репић врапца
А верност, уколико победи
Гледаће у моју неверност, најдужим нетрептањем

Сузним очима ламе. Уосталом, биће забавно
Кад као бумбар почнем да кружим
Око твоје главе, цвета или главе ?
...

Звали су ме: приђи Покрету!

Отписали би ми дугове
Напунили кревет активисткињама

Храна, пиће, постељина
Прање рубља бесплатно
И коришћење таксија

И једном недељно долазак
Бркате партијске теткице
Да ми очисти стан
Од испљувака књижевних духова

Обезбедили би ми, заправо, стан
С брзим преласком у личну својину
Подржали моју настраност
За акваријумом са даждевњацима

Уништили мој досије
Заменили родитеље за боље
Усвојили би ме на пленарној седници
Дали имунитет, важне телефоне, мејлове
Све, све, само да будем стално доступан

Они су, свакако, имали своје практичне разлоге
Да ме извуку из гомиле асоцијалних мајмуна
А ја своје да останем
Неконтролисан, надреалан, слаб и у слабости узвишен
„Узвишен као лањски снег у мартовском копнењу"
...