Grob Poem by Simon Morgenstern

Našao sam lepo drvo i pod njim iskopao grob.
U njega sam bacio telo, misao i reč,
Sve ono čemu nekad bejah rob,
Samo senke blede,
Došao je kraj.
Zar već?
Na svakom licu vidim jedan isti osmeh.
U njemu leži jedna teška tajna,
Ili možda priča što počinje,
sve iznova, opet,
gatka duga,
beskrajna.
Kroz kišne oči gledam kako zora sviće.
Suncu se divim što ustaje.
Njegov celi me zrak.
Osećam u meni završetak priče.
Sve što je ostalo,
Pepeo i mrak.
Ubrao sam beli cvet i u njemu video smrt.
U latici što tiho vene video sam kob.
Prešao sam ovo polje,
I krenuo na put.
Ili možda duša krenula bez mene.
Našao sam lepo drvo i pod njim iskopao grob.