Poslednja Pesma Sunca Poem by Simon Morgenstern

Kroz zavesu slane vode,
u zagrljaju ledene magle,
Vidim lice koje otvara usta,
kao da govori,
svetlost isijava i bode,
ostavlja bez snage,
i dah ne dopušta,
i kao prozor se otvori,
Kroz zavesu slane vode.
U sjaju toga dana,
kao da se nazire, slutim
neka bestežinska tama,
neki skriveni mrak,
koji guši.
koju ne može pokrenuti,
ledene svetlosti zrak,
koji sve ruši,
U sjaju toga dana.
Na kraju toga dana,
uznemireni dah spavača,
užurbano srce kuca,
puno nečistih snova,
Ponor noćnog hodača,
smrt uvenulog sunca,
hiljade i hiljade golubova,
Na kraju toga dana.
Na zidu od crvene cigle,
davno izgubljena imena,
koja plutaju bez tela,
koje bi zvale- Dom,
Iz pradavnih vremena,
sa skrivenih vrela,
usnule duše tragaju za snom,
Na zidu od crvene cigle.
U poslednjoj pesmi sunca,
nema više ljudi,
ni neba nad njima,
ni talasa u moru,
Poslednje jutro nikog ne budi,
Nikog ne greje vrućina,
a vreme je na umoru.
U poslednjoj pesmi sunca.