Pavol Janik Poems

Barefoot
you leap from star to star.
And each time there's a chime
...

Ustajao vazduh.
Kao da su ilustrovani časopis,
prelistavam kroz tvoje oči.

Čuti tišinu,
kako korača u novim cipelama
i kako stišava zujanje pčela.
Neko nas nametljivo dira krilima.

Reče, da si gledala
kako s neba padaju ptice u plamenu!

To samo na dnu tvojih grudi
nešto neprestano kuca.

Pixiades, Smiljana
...

Ja,
TI,
ON,
i još neko

-četvrti kao dimenzija,
peti kao godišnje doba,
šesti kao smisao,
sedmi kao kontinent,

osmi kao dan u nedelji,
deveti kao šiljak osmougla,
deseti kao Betovenova Deveta simfonija,
jedanaesti kao zapovest,

dvanaesti kao fudbaler,
trinaesti kao apostole,
četrnaesti kao petak trinaestog,
petnaesti kao Louis Quattorze,
šesnaesti kao petnaesti,
sedamnaesti kao šesnaesti,
osamnaesti kao sedamnaesti vek,

dvadeset drugi kao oko,
trideset prvi kao trideset procenata pada obaveza,

trideset treći kao zub,
trideset četvrti kao Kristov vek,

-beskrajan kao bog
i bespolan

nemoćan kao
ljubavnik,

bezbolan
i zbog toga bezosećajan,

neotkriven kao bog
u svetu koji nema druge bogove,
bezbožan kao bog
ko nema boga ni pored sebe
ni iznad sebe,

bez dna kao nebo,
neobuzdan kao vetar,
bezgraničan kao misao,
bestelesan kao duh,

bezimeni posednik nepoznatog imena,

beznadežno bezgrešan,

bez cilja kao večni trkač,

bez deteta kao otac
razapetog sina,

Bezrazložan kao smrt
i tako nepokajan,

beznacionalan kao bog
svih ljudi
i stvorenja sličnih njima,
bez vida i lica,
bez nogu, šaka i krila,
kose i zuba,
siguran kao luka
za besmrtne lutalice,

bez obaveze kao obećanje,

neuporediv u savršenstvu,
stvoren u sopstvenom domu,
nesmišljen kao dodir,
bespomoćan kao delo,
besan kao noć,
bezbrižan kao ptica,

neutešan kao istina,
nesavladiv kao najstariji građanin sveta,

okrivljujući kao ljubav,
bez posledica kao pravda,

biće bez boje,
ukusa
i mirisa.

On luta prostorom kao bez duše,
stvoritelj bez roditelja,
bez počivališta,
skitnica bez adrese,

iz iza pamćenja bez posla,
iz vremena bez sećanja na hleb,
zauvek ide dalje bez otisaka stopala,

uvek misli bez uzimanja u obzir,
i uvek isto,

on diše bez ustručavanja,
rađa bez razloga,
bez obzira na sve i svakoga,

ubija bez razloga,
-sve i svakoga,
od početka svih početaka,

on nas napušta bez obzira
na rasu, religiju i krivicu
on uvek pobeđuje bez bitke,
sudi bez milosti,

kažnjava neprestano,
i onda plače bez bola
zbog prosutog majčinog mleka
nevine device,
koja mu je rodila sina
da bi mogao da ga da
da ga đavolski i mučenički stavi na krst
njegov odabrani narod,

tako on vlada svetom bez kontrole
despot bez ičije kritike,

on deluje neprestano bez odmora,
i zna sve bez svesti,

moli se sebi bez reči,
prihvata sebe bez rezerve,

on dodeljuje sebi obožavanje bez obzira,
blagoslovljeno je ćutljiv o sebi,

tako neprestano odlučuje bez svedoka,
bez stiha i razloga,
bez izlaza,

potpuno bez sebe,
bez glave,
pete,
srca,
kapi krvi

bez ičega

Spasi ga dok
još ima vremena.

Možda i nas očekuje
njegova sudbina-
nemilosrdna
prema svim stvorenjima
koja su prevaziđena sopstvenim izumom.

Pixiades, Smiljana
...

Neprestano mi dolaziš na pamet
kao neodloživa pesma,
izvrćući ustaljene poglede na život
i menjajući prihvaćene ideje o svetu.

Nezaustavljivo dolaziš
da naelektrišeš
nepokolebljivo ubeđenje
da je čovek sam sebi dovoljno biće.
Tako živimo stalno nezamislivo zajedno,
daleko jedan od drugog
u našem jedinstvenom snu.
Stalno mi dolaziš na pamet,
kada me iz sna trgnu najezde
tema, likova, slika poezije.
Ja tako znam da sve stvari nerazdvojivo pripadaju sebi
baš kao nas dvoje.

To je ta neodloživa pesma,
čiju srž me siliš da prećutim
kao misteriju,
u kojoj nema mesta za druge
i koja savršeno postoji bez reči
i drugih svedoka.

Pixiades, Smiljana
...

U meni počinje
malo plavkast Božić.
U hotelskoj sobi sneži
naslućujući miris-tvog
beskrajno dalekog parfema.
Smanjujemo se telesno dok
se u nama cena telefonskih
razgovora povećava,
talasi ličnih zemljotresa
i ivice okeana krvi
na krivini puste obale.

Pixiades, Smiljana
...

Na nebu se javljaju
dvolični znaci
besmrtnog Boga.
Đavolski razgovori
ukrštaju se u nama.

O, božanska Dijana,
štiti našu dijagnozu,
propagandu šećerne repe i naftonosna polja.

Sačuvaj u nama to dvojno pozitivno
i pretvori nas u protivrečno.
Nacrte žalosti
i dijamantske krune
stavljamo ispred tvojih dijagonala.
Ah, dvoličnost duplopekmeza.
U dnevnike zapisujemo
naš poslednji čas
i vreme našeg rasejavanja.
Da ne bi zaboravili da umremo,
i najzad se potpuno prospemo.

Pixiades, Smiljana
...

Gde su te stare pesme?
O čemu su bile?
Kome su bile važne?

Negde u nama
od njih je ostala
satnina u Nirnbergu,
frankfurtski pornografski bioskop,
koka kola preko puta Mulen Ruža,
Lenjin u marseljezkom izdanju,
izbledela razglednica Azurne obale,
dokumenti ukradeni u Rimu,
nerazvijene fotografije
Krivog tornja u Pizi,
noć u Firenci,
bolonjski homoseksualci,
golubovi u šest ujutru
na trgu Svetog Marka,
našmakana carinarka
u vozu iz Beča
za Devinsku Novu Ves.

Gde su te stare pesme?
Već ih niko neće zapisati.
Nikada nikome nisu trebale.

U Evropi naglo isključili struju.
Vratila se tama koja je bila
pre pojave svetla.
Idemo po sećanju
po plafonu našeg stana.
Deca nam se smeju iz sna.

Na ulazu u nigde
jednom će nam vratiti novac
za ulaznice
u život,
koji vredi
iako ne mnogo.

Samo se smrt ne plaća.

Pixiades, Smiljana
...

Negde je sevnulo,
kao da je u meni zasvetlela
maglovita uspomena
o postanku svemira.
Mirisala si kao cveće,
čije latice su
snežile na naša tela
i ljutile sve drugove
komunalnih službi.
Tvoje oči, u bilo kom pravcu
da gledale,
svojevoljno su svetlele u tami
kako bi ogledale prigušena svetla
manjih eksplozija na nebu.
Opojno si me lišavala čula
i zdravog razuma
uprkos zakona
o borbi protiv alkoholizma
i narkomanije.

Tobom sam
večito nezakonito opijen.
I danas mi zaustavljaš dah željom
za tobom
u najnezgodnijim trenucima.
Eksplodiraš u meni
kao najbolji eksploziv
oslobađajući snagu
voćnog jezgra.
Pulsiraš u mojim venama
uporna kao oštro svetlo.

Zbog trajnog kršenja
saobraćajnih propisa
uvek će nas kažnjavati
neugasivi požar moje krvi
u istaknutim ogledalima
tvojih očiju.

Pixiades, Smiljana
...

(Za Miroslava Valeka)

Koreni rastu u zemlju kao kovčezi,
operski pevači
onomatopejski ispiraju grlo na pozornici,
bura prevrće talase na obalu kaljuge.

To sve u prvom trenutku
posle zaborava na otkriće Amerike.

Na dnu svoje duše
svako popravlja svoj
lični Titanik.

Nebeski svod se osipa na zemlju
kao blistavi sneg.

I mrtvi ostaju s nama
nemi kao pridike.

Pixiades, Smiljana
...

Otičeš od mene
kao plin.
S divljenjem posmatram
kako samo jednim pokretom,
prebacivanjem noge preko noge,
pališ svilenu haljinu.

Oslepljujućom nagošću protivrečiš nebeskom plavetnilu.

Raspaljen plamenom, a možda i sasvim drugačije,
oslovljavam vatru
koju ti nećeš ugasiti.

Tada sam hteo da bar to najvažnije otkrijem svim
slučajnim prolaznicima,
slučajnim, naokolo kružećim letilicama.

Pa, ko pod takvim okolnostima ne bi zabrljao?

Pixiades, Smiljana
...