The Day That Silently Becomes/Dan Sto Nastaje Tiho Poem by Miroslava Odalovic

The day that silently becomes
So as to sing
Like that star of yours that sings
And moves from the zero point
The question of will
The question of passion
The question of the real
The constellations tamed in the verse
The blooms at the edge of their own seed
Silently –they grow
So as to sing
Like that star of yours that sings
And from the millstone wheel it moves the things
Into the turning of thoughts
Grinding of the words
Under the stone of what’s been said
And the cloud of all the knowledge
That hangs from the thread of the sky
Blurred like moves across the surface of the blue
So as to sing
‘I was here before your creation
Before your day that sings like a star
Before the point be-living
The question of will
The question of passion
The question of the real’
The one who with this cloud
Becomes a rock
Let them sing
‘This is me my rock and my cliff
This is me my war and peace
This is me my cross and my bird’


Дан што настаје тихо
Да пјева
К'о твоја звијезда што пјева
И с нулте тачке покреће
Питање воље
Питање страсти
Питање стварног
Сажвежђа сапета у стиху
Цвасти на рубу сопственог сјемена
Расту тихо
Да пјевају
К'о твоја звијезда што пјева
И с млина точка ствари покрене
У окретања мисли
Мљевења ријечи
Под жрвњем реченог
А облак свег знања
Што виси о концу неба
Разливено се у плавом мрешка
Да пјева
„Био сам овдје и прије твог постања
И прије твог дана што к'о звијезда пјева
И прије тачке саживјеле
С питањем воље
С питањем страсти
С питањем стварног“
Ко облаком тим бива к'о стијена
Нека пјева
„Ово сам ја моја стијена и литица
Ово сам ја мој рат и мир
Ово сам ја мој крст и птица“