Ledina Poem by Nastasimir Franovic

Ledina

Kao žena bez poroda, samuje stara loza.
Sablasna poput noćne sjene.
Ukleta kao nerodna godina.
Traži jalove zemlje bilo.
Možda je ovo zadnja jutarnja rosa za kojom plače.
Čednosti kose đevojacke nema da je veže.
Neće je više pržiti sunce.
Neće joj ptice plodove krasti.
Neće joj znoja piti.
Odnijeće je neko na dlanovima.
Daleko.
Ko zna kuda?
Ostaće ledina pusta u kamenu.
Iskopaće staru lozu nemani kamene.