Пјесма О Ивану Poem by Nastasimir Franovic

Пјесма о Ивану

О Иване, лелекаше мајка у црно забрађена.
Што учињех зло ми јутро!
Што те дадох што те не укрих!
Што те пуштих на долац манастирски,
с оцем и браћом да идеш.

Ево знаш сви ти пред Бар осташеса још тридес' друга.
Жељезницу ријеку крвљз као јаја да омасте.
Попа Андровића још убише на сред Ластве.
Мој Иване бриди ли ти рана?

Узеше те и робљем у Скадар поведоше.
Да ‘но служиш пашу скадарскога, што нас попали и похара,
и шлјеме нам раскри.
Бог даде што претече пред Бар.
Не даде те паша докрајчити.

Што те пуштих што те не укрих!
Тринаест те година њивих,
тринаест ми љутих рана
Што те пуштих што те не укрих!

О Иване!
Како ти је у туђини?
Вјеру чувај сине у бога се надај!
Прилику уграби, језеру умакни, гори нашој.
Сестре oбе'сели

Не зна мати болна што је сужњем бити
Не зна она лол ке су зидине око Скадра града.
Двери тешке, свуда стража, не зна мати што је.

Малог је Ивана пашинмици даровао паша.
Да је вјерно служи.
Служи иван дању.
Ноћу образа не суши.

Како сине луна ето нјега ‘сред Катуна.
Час је с ђедом, час с матером ђе живо изгони.
Са сестрама уз огњиште.
Или плаче за вршњаком, братствеником
Што га на његове очи,
посјекосе турци пред портом манастирском.

Камено му срце вуче, гори нашој.
Прагу кутњем и родном Катуну.
Вене Иван, једва чили.
Гледа пашиница, па га стима мимо слуге.


Али авај, убија туђина.
Питала га пашиница једном одакле је.
А он срећан, прича јој о родној груди.
Прича јој о стопи свакој, лијепе земље
ка' ‘но да с њом тамо ходи.
Растужи се пашиница, за срце је прича узе.
Отпусти га па оде у одаје да плаче.
Домишљала како Ивана да помогне.
Шаље на Вир слугу повјерљива,

аваз тајни јатацима да понесе.
Лађом ће Ивана на Вир пребачити, досјети се.
Је ли пашиница на двор миљеница била, ко зна.
Ласно главу могаше изгубит ако паша дозна.

Нађе добар чун, два гизли евнуха на весла.
А у зору пријавиће паши како побјеже Иван.
Иван и не слути ништа, ништа не зна.
У чун га убаце смотаног у врећу, па се да'ше Виру.

На Вир још за акшама предадоше Ивана.
Јатаке је пашиница изабрала и паром платила,
да Ивана преко горе јој преведу.
Игра срце Иваново, а се да'ше гори нашој.
Но не дају јатаци ни ријеч прозборити.

Журе до Пресјеке ђе стадоше да почину.
Расвићица бјеше већ.
На поглед ‘спрам Колача проговоре са Иваном.
Видиш момче онамо је Колач.
Видиш оне људе ђе ору доље, тамо иди.
Они ће те повест кући. Ајде збогом и по'итај.
Трчи Иван ка да крила има.
Право онамо ђе они људи ору.
Они људи бјеху из суједног села.
Отац и син подранили да опосле, да поору.


Ту се исцеливај, реци који је и чији је.
Запути се с њима ка Катуну.
С Васанца вичу сва тројица и дозивљу.
Добар глас да село чује.


Трчи Иван кући својој да пригрли своје.
Мајка кад га виђе мараму баци с главе.
И запјева што је грло носи.


Ето мене виле моје!
Жеравице са огњишта!
Благо мене лоза ми се подмладила!
Благо нама и кућноме шљемену!
Благо мене данас и довијека!

Пали мајка кандило под иконом Светога Стефана.
Грли сина.
Пашиницу у звијезде уздиже што је сеир учињела.
Пашинице бог је један, мој и твој.
Наш анђео или твој мелајић нек раскрили крила,
нек те чува док си жива!