Ника Тома Дуб Poem by Nastasimir Franovic

Двије стотине љета самује поред пута.
Пјешаку орјентир.
На имању међаш.
Чобану хлад дебели.
Ђетету за игру друг.
За опкладу колики је у круг.
За козу лист.
Од кише спас.
Времену свједок.
Путнику почивало.
Стршљену стан.
Силан.
Као расни коњ.
Као добар во из јарма.
К'о родна година.
Добар за сеоски збор.
Стоји двјеста година сам.
Разгранат и лијеп за виђет.
И не наче га времена зуб.
Стоји сам Ника Тома дуб.
И дође поган, сломи му гране.
Једну, па другу.
Не да се огрије.
Не да му је корист.
Опет би поган но високе су гране биле.
Још стоји.
Стоји сакат и сам.
Ника Тома дуб!