Гора Наша Poem by Nastasimir Franovic

Од Куфина до Бабина Вира.
Све од жала и камених сека.
Као лира нека мојој души свира.
Бисерница моја чека.

Гора наша, смрека свака,
с крша моја препелица,
мора плавог моја корделица.
У сну сам ти све ‘одио, сто пут сан ти плака.

Том главицом пут навише.
На крш сједи да починем и да слушам срце моје.
Каживах ја свима колико је благо твоје.
Не могах се воде твоје напит' као сува землја кише.

Дичио се с тобом, ма ме ни си чула.
Да си к'о ђевојка што се дичи својин рувом.
И котулон и и шотаном.
Кортићем и кошуљом, сумпрешаном из из баула.

Из нједара мирише ти смиљем све у грсти.
Усни дођи манастиру нашем, па се пред иконом крсти.
Ти си мене давно испратила на вапор за крувом.
Ево сам ти дош'о починути о'ђе, растанут се дувом.