Ђеде И Унучад Poem by Nastasimir Franovic

Ђеде и унучад

Подранили ја и сестра.
Скачи срећни по пижуну.
Низа скале наста цика.
Ко ће кога надгурати.
Ко ће прије.
Ко ће прије до кошћеле.
Ђе нас ђеде чека.
Кобилу је оседлану под међом довео.
На њој су кошаре утегнуте.
Нама ни по муке с међе у кошаре.
Стоји мирна и нас чека.
Зна и она ђе идемо.
Само чека, крени да ђед рече.
Поводац јој ђеде преко седла бачи.
Пред њом иде и приче нам прича.
У кошарам' цика вриска.
Ђеде клобук намјешта и прстом нам пријети.
Ђецо нека, нека виче ђеде љут!
А знам лијепо да нам неће ништа.
Неда ђеде пчеле своје са улишта.
Љљају се главе час на једну час на другу страну.
Станице све знамо.
Прва је Дубрава, ту се ђед окрене а кобила стане.
Иванчева њива друга је станица ђе кобила стане,
с убла да пије.
Ђеде сједне дуван да савије и још прича.
Прича.
На станици Гаце треба сићи.
Смокве да беремо ђеде.
Прво лишћа под дно кошара.
Неда ђеде но све по реду.
'Ајде грожђе ђецо да беремо!
Озгор ћемо смокве.
Па одмори, с ђедом збори.
Пут нам треба назад прећи.
Но је на нас ђецу мука веља.
Ко ће пјешке прећ' три станице.
Ко кобили за поводац.
Ко под мишку ђеду.
Ајде ђеде још мало ме носи.
Ја ћу тебе кад порастем.
Све од Гаца до Дубраве.