Међаш Poem by Nastasimir Franovic

Међаш

Био сам смирен док не пођох на општину.
Од тада сам старији ево годину.

Ђаво ме диг'о и кад кренух пут тамо.
А не би виђи никад више ‘одио онамо.

Наћера ме мука и оно што се нијесан нада од сусједа.
По судова се вућ' и код адбуката, има ли већега јада?

Бож'ју ти вјеру задајен неће на моје међаше своје мећат'
За изгнат' истину ја сад моран судове плаћат'.
И ‘оћу вала нећу мучат'.

Збори судија ђе је то записато да је моје игда било?
Зарад комата карте што је није, њему се је моје снило.

Од кад су се наше суђе на Дробни интивале, ето од кад.
Ето ђе је записато још од тад'.
Вазда је моје било па ће и по' сад.