Чобаница Poem by Nastasimir Franovic

Чобаница

Чобаница брза смјерна.
Стаду своме вјерна.
Трчи лети, живо своје да намири.
По Дубрави и Катуну.
Затегла је стадо све ко струну.

Босонога у хаљини је од цица.
Виче лети немој да се које мица'.
Ципеле је кући оставила нема друге.
Стога смјерно трчи босонога.
Има она помоћника свога.

Оздол гледа горе у врх Стримља.
Упра' тамо иза оног грмља.
Горе треба стићи.
Па поподне опет све до кућа сићи.
На леђа јој драгоцјено бреме.
И не губи она вријеме.

Мали на раме јој птић.
Њен је братанић.
Терета јој нема, не осјећа.
Све уз пјесму и на плећа.
Носа свога птића братанића.
Је ли тетка или није!