Катун Poem by Nastasimir Franovic

Моји су се сви родили тудијер
По причи с огњишта, још стољећа шеснаестог
У црковне књиге, стољеће иза
Тај свијет васколики у брдо горе упра
У онин ред кућа братственичких, наша је трећа
Видиш ли тамо ти горин, тамо је наш Катун
Височије на вјечној стражи стоје Стримлља
Е тамо горе иза су наши сијали руметин и шеницу
Катун није за виђет нешто
Љепоте ту није али поглед навише срце грије
Остала је тежачка кућа од крша, клесана грубо
Кров се држи и још ће
Ма је горњи под шљего скоро у фундамент
С тераце ако се мало накривиш види се стржево шљеме
Куражно и тврдоглаво неда на себе
Кроз двије сломљене тигле спуштило се небо
Сједин на терацу на стари салижани пижун.
Знан испод тераце је коноба
Стари расколећани бедањ и жељезни обручи што је са себе бачио.
Досадило и њему на самштину, и није му више стало.
Уфатила га фјака
Камена пила убјељела, без капи уља.
Под волат виси јарам, тужан и сам
Занијемила ријеч на уснама.
Ђе стаде толико чељади у ову малу кућу.
Тискају ли се сва та чељад око огњишта још
Мучин, гледан у небеско шљеме а звони ми у уши гласно
То одзванјају имена предака.
Питају ме ђе сан
Тун сан, тун у мој Катун
Ево ме пред кућон