No Reason/Bez Razloga Poem by Miroslava Odalovic

the twilights are spreading the shadows
across the sharp edges of the horizon
the fires of the night are dying out
but this is not called a reason

and nothing dawns for us
as easily as the will for a new day
and not even that is called a reason

we halt our breathing beneath the arch
and scattered between a life and a dream of it
we deem the time a reason

the doors open break the sound of footsteps
our walk's been stolen from too many roads
and not even they call themselves a reason

we unlock our hearts too much locked against them
and all the reasons on the doormat
lie without a single word of justification

because so insolently and proudly before the twilight
before the fire the
dawn the day the life its roads and a dream
we prophecy that we are the reason for them all



сутони развијају сјенке по оштрим ивицама хоризонта
и ноћне ватре замиру мирно чекајућ освит
али то се не зове разлогом

и ништа нам не свиће тако лако
као воља за новим даном
а ни она се не зове разлогом

заустављамо дисања под сводом
и растрзани између живота и сна о њему
вријеме мислимо разлогом

отворена врата ломе звук корака
а ход нам украден од превише путева
а ни путеви себе не зову разлогом

откључавамо срца сувише закључана спрам њих
сви нам разлози на отирачима
без ријечи оправдања леже

јер тек дрско и охоло пред сутоном ватром
освитом даном животом путем и сном
себе разлогом проричемо