Мјери трен у коме крошња жели да буде
Тек зелена свјетлост што жилама коријењем
Листом и груменом земље помно премјерава људе
Кад усамљен на врху свог клатна
Самог себе мисли у потоње сате
К'о сликар у празном остављен без платна
Слика сопствену дјецу њихове црне кости
Да у вјечност с врха ријечи викне „Опрости! “
This poem has not been translated into any other language yet.
I would like to translate this poem