Овај сонет умире смрћу њежног цвијета
Оивичен сутоном испод сваке лати
Гдје умором стиха тишину ће слати
На друмове једног прегаженог свијета
Овај сонет умире смрћу земне силе
Поринут далеко к'о без боце брод
Отиснут у кружења као сунчев ход
И у мјеста гдје су друге смрти биле
Овај сонет умире од ријечи од стида
Изречене пресудом пред вратима откуцај
Прећутане јецајем сав од бола нарицај
Што му сузом тешком сваки улаз кида
Овај сонет умире к'о што мреш и ти
К'о што мре све људско са раном без вида
К'о што мру нам ноћи к'о што мру нам сни
This poem has not been translated into any other language yet.
I would like to translate this poem