КАД ВЕЛИКЕ ДУШЕ ОДЛАЗЕ Poem by DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV

Овај дан слепо покушава да изађе из своје
тескобе, из облика који му је дат.
Ово ћутање разапиње.
Као ветар који наједном промени правац,
долази време у коме више неће бити могуће
измерити наду; јер велике душе ће отићи,
а на другом крају света неће се родити нове.

Кад велике душе одлазе то је као кад
у густој шуми падају оборена стабла;
могао би ово бити крај света, помислио би,
јер њихов издисај проузрокује лавине и одроне.
Душе које су нас грејале и које смо волели,
где сад обитавају? Кад би нас на тренутак
могле посетити, знам да би наша лица покрила
сабласним писмима од неизговорених речи.

Кад велике душе умиру, оне онда хује кроз нас,
као ветар - тако се са нама опраштају, а ми им
не можемо казати ко смо док не отворимо срца
у глуву ноћ у којој се шумор лишћа претаче
у хучање кога чак ни мртви не познају.
Када оду велике душе, када се као талас
врате мору и све тмине нама расветле,
лишће ће затреперити и изговорити речи
које се не заборављају; и обистиниће се све.

Јер, лаж је да мртва уста не говоре: мртви
не престају да приповедају и сами себе ексхумирају -
на овој литици где ветар повија борове наднете
над понором, чујем њихове гласове.
Они ће нас измерити својим памћењем
и вратити разложном одговору.
Пахуље ће вејати одозго зато да именују
шта је бело а шта не; са изреченом казном
свитање ће нас измирити, а ми ћемо сачекати
свемоћни дан да настави причу без топлине.