DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV

Све почиње дубином,
тим постојаним наличјем света,
магнетом што одбија сунчево злато.

Већ у овом животу, дубина је
наше душе створила за себе.

Јесмо дубока бића: скривамо се
испод коже, испод маски, испод
речи које смо изговорили,
или прећутали.

Језик је вода скупљена иза масивне
бране за електрану - свакодневно
роним у тој води; кад ваздух постане
ређи, одатле одлазим, још више рањен,
тамо где већ јесам.

Ако се земља затресе, то заправо
ја сањам у бездану где сам неми очај
сакрио од других и од себе.

Моје је боравиште у дубини.
Из тог тамног речника у коме се
не види ништа, осећам још једино
топлину твог погледа који се
сели у говор
...

Alles beginnt mit der Tiefe,
dieser beständigen Kehrseite der Welt,
dem Magnet, der das Gold der Sonne abstößt.

Schon in diesem Leben hat die Tiefe
unsere Seelen für sich erschaffen.

Wir sind sehr wohl tiefe Wesen: wir verstecken uns
unter der Haut, hinter Masken, unter
Worten, die wir ausgesprochen haben,
oder verschwiegen.

Die Sprache ist das Wasser, dass sich hinter dem
massiven Damm des Kraftwerks sammelt - täglich
tauche ich in diesem Wasser; wenn die Luft
dünner wird, gehe ich wieder weg, noch mehr verwundet,
dorthin, wo ich schon bin.

Wenn die Erde erbebt, heißt das, dass ich eigentlich
im Abgrund träume, in dem ich meine stille Verzweiflung
vor mir selbst und vor anderen versteckt habe.

Mein Aufenthaltsort ist in der Tiefe.
Aus diesem dunklen Wörterbuch, in dem man nichts
sehen kann, spüre ich nur mehr
die Wärme deines Blicks der
in Rede übergeht.
...

Још овај град личи ми на књигу.
Као дух неког брода потонулог давно,
древно гнездо зове ме себи и ја му
долазим као талас одбегао од светионика.

Охолост што се стекла у светлуцању
лагуне, изврнуте пропорције воде и неба,
само ме у болести посећују.

Живим у облаку и не знам ко сам.
Овај водени двор прелеп од спорог
умирања, измирује ме са сопственим
телом и као љубавница најлепше се
подаје у свитање.

И овог јутра док се врева града улива
у уздрхталост срца, видим моје негдашње
тело младића, напето као хрт и жене
пробуђене пролећем, прелепе од свих
загрљаја у којима нису могле бити.

Како одавде вечност изгледа поверљива!
И већ чујем таласе што се, радни као Балзак,
исповедају граду; прадавном скелету уроњеном
у ништа; писање и јесте то благо таласање које
додирује наша тела; све је тако нејасно
и можда зато повлашћено.
...

Diese Stadt noch erinnert mich an ein Buch.
Wie der Geist eines längst versunkenen Schiffes,
ruft mich das uralte Nest zu sich und ich
nähere mich ihm wie eine dem Leuchtturm entflohene Welle.

Der Hochmut, den man im Glitzern der Lagune
erworben hatte, die verdrehten Proportionen von Wasser und Himmel,
besuchen mich nur, wenn ich krank bin.

Ich lebe in einer Wolke und weiß nicht, wer ich bin.
Dieser Wasserpalast, wunderschön vom langsamen
Sterben, versöhnt mich mit meinem eigenen
Körper und gibt sich, wie eine Geliebte,
am schönsten im Morgengrauen hin.

Auch an diesem Morgen, wenn das Gewirr der Stadt
in die Erzitterung des Herzens mündet, sehe ich meinen früheren
Jünglingskörper, gespannt wie ein Windhund, und Frauen,
die vom Frühling geweckt wurden, wunderschön von all den
Umarmungen, in denen sie nicht sein konnten.

Wie verlässlich erscheint von hier aus die Ewigkeit!
Und schon höre ich die Wellen, die, arbeitsam wie Balzac,
der Stadt ihre Beichte ablegen; einem uralten Skelett, das
in Nichts eingetaucht ist; das Schreiben ist ja dieses sanfte Schaukeln, das
unsere Körper berührt; alles ist so unklar
und vielleicht deshalb begünstigt.
...

Овај дан слепо покушава да изађе из своје
тескобе, из облика који му је дат.
Ово ћутање разапиње.
Као ветар који наједном промени правац,
долази време у коме више неће бити могуће
измерити наду; јер велике душе ће отићи,
а на другом крају света неће се родити нове.

Кад велике душе одлазе то је као кад
у густој шуми падају оборена стабла;
могао би ово бити крај света, помислио би,
јер њихов издисај проузрокује лавине и одроне.
Душе које су нас грејале и које смо волели,
где сад обитавају? Кад би нас на тренутак
могле посетити, знам да би наша лица покрила
сабласним писмима од неизговорених речи.

Кад велике душе умиру, оне онда хује кроз нас,
као ветар - тако се са нама опраштају, а ми им
не можемо казати ко смо док не отворимо срца
у глуву ноћ у којој се шумор лишћа претаче
у хучање кога чак ни мртви не познају.
Када оду велике душе, када се као талас
врате мору и све тмине нама расветле,
лишће ће затреперити и изговорити речи
које се не заборављају; и обистиниће се све.

Јер, лаж је да мртва уста не говоре: мртви
не престају да приповедају и сами себе ексхумирају -
на овој литици где ветар повија борове наднете
над понором, чујем њихове гласове.
Они ће нас измерити својим памћењем
и вратити разложном одговору.
Пахуље ће вејати одозго зато да именују
шта је бело а шта не; са изреченом казном
свитање ће нас измирити, а ми ћемо сачекати
свемоћни дан да настави причу без топлине.
...

Dieser Tag versucht blindlings seiner Enge
zu entkommen, der Form, die ihm gegeben wurde.
Dieses Schweigen kreuzigt einen.
Wie der Wind, der auf einmal seine Richtung ändert,
kommt die Zeit, in der es nicht mehr möglich sein wird,
die Hoffnung zu ermessen; denn die großen Seelen werden weggehen,
und am anderen Ende der Welt werden keine neuen geboren.

Wenn große Seelen weggehen, ist das wie wenn
in einem dichten Wald Bäume gefällt werden;
das hier könnte das Ende der Welt sein, denke ich,
denn ihr Ausatmen verursacht Lawinen und Bergrutsch.
Die Seelen, die uns gewärmt haben und die wir geliebt haben,
wo leben sie jetzt? Könnten sie uns für einen Moment
besuchen, würden sie, ich weiß, unsere Gesichter
mit schauerlichen Briefen aus unausgesprochenen Worten bedecken.

Wenn große Seelen sterben, dann tosen sie durch uns
wie der Wind - sodass sie sich von uns verabschieden, und wir
können ihnen nicht sagen, wer wir sind, solange wir unsere Herzen
nicht der dunklen Nacht geöffnet haben, in der das Rauschen des Laubs
in ein Tosen übergeht, das selbst die Toten nicht kennen.
Wenn die großen Seelen fort sind, wenn sie wie eine Welle
zum Meer zurückkehren und jede Finsternis für uns erhellen,
wird das Laub erzittern und Worte aussprechen,
die man nicht vergisst; und alles wird sich bewahrheiten.

Denn es ist eine Lüge, dass tote Münder nicht sprechen: die Toten
hören nicht auf zu erzählen und exhumieren sich selbst -
auf dieser Klippe, wo der Wind die Fichten wiegt,
die sich über den Abgrund neigen, höre ich ihre Stimmen.
Sie werden uns mit ihrem Gedächtnis ausmessen
und zu einer vernünftigen Antwort zurückbringen.
Die Flocken werden herunter stöbern, um zu bestimmen,
was weiß ist und was nicht; mit dem Urteilsspruch
wird uns der Tagesanbruch versöhnen, und wir werden den
allmächtigen Tag abwarten, der die Geschichte ohne Wärme fortsetzen wird.
...

Ова случајна пролазница
нашминкана као у доба фараона,
чини да схватим да свет није
онакав какав је до малочас био.

Ти си, могуће, та пролазница
и ја те посматрам као какву лепу олују.

Све што ми желиш поверити,
повери ми голих дојки, пред овом
чашом вина на столу.

Глас је уточиште као ни једно друго.
Доказ да су из твог тела испловили
бродови.

У тмини јасније чујем како хучи
талас на улици, док мир је
на пучини морској.

Са тобом, вино обнавља озареност светом.
Онострани свет, то је заправо овај свет.
То смо ми и ова чаша вина на столу.
...

Diese zufällige Vorbeigehende
geschminkt wie zu Zeiten der Pharaonen,
macht mich begreifen, dass die Welt nicht
so ist, wie sie bis vor Kurzem war.

Du bist, kann sein, diese Vorbeigehende
und ich beobachte dich wie ein schönes Gewitter.

Alles, was du mir anvertrauen willst,
vertrau es mir an mit nackten Brüsten, vor diesem
Glas Wein auf dem Tisch.

Die Stimme ist eine Zuflucht wie keine andere.
Der Beweis, dass Schiffe
aus deinem Körper ausgefahren sind.

In der Dunkelheit höre ich die Welle
auf der Straße deutlicher tosen, während
auf dem Meer Ruhe herrscht.

Mit dir erneuert der Wein meine Begeisterung von der Welt.
Das Jenseits ist eigentlich das Diesseits.
Das sind wir und dieses Glas Wein auf dem Tisch
...

Твоји дуги, танки прсти
рођени из љубави харфе и воде,
увек ме додирују први пут.

Твоји прсти на чијим врховима
су још неизговорене речи,
никад не бораве на једном месту,
већ се заједно са ветром селе.

Твоји топли дланови
у часу кад догорева дан -
колико непромишљене храбрости
има у њима?

Ви не умете да водите лаку
конверзацију: у великим дубинама,
у крхким надама пребивате.

Ви сте једино место на коме је
повест још увек топла.

Због додира који пониру у судбину.
Због сувише мало љубави.
Зато и постојите, дланови.
...

Deine langen, schmalen Finger
geboren aus der Liebe zwischen einer Harfe und dem Wasser,
berühren mich immer zum ersten Mal.

Deine Finger, an deren Spitzen
noch unausgesprochene Worte haften,
verweilen nie an einer Stelle,
sondern ziehen mit dem Wind.

Deine warmen Handflächen
in der Stunde, wenn der Tag zur Neige geht -
wie viel unüberlegte Beherztheit
ist darin?

Ihr versteht es nicht, leichte Konversation
zu machen: in großen Tiefen,
in zerbrechlichen Hoffnungen wohnt ihr.

Ihr seid der einzige Ort, an dem
die Geschichte immer noch warm ist.

Wegen der Berührungen, die in das Schicksal versinken.
Wegen einem Zuwenig an Liebe.
Deshalb gibt es euch, ihr Handflächen.
...

Тог гаврана на ледини,
ја сам ту сместио.

Ја сам га укадрирао,
насликао и нахранио
својим памћењем.

Заузврат, он мене греје
сунчаним телом.

Храбри ме да опишем
речима свет који мене
описује изнутра.

Лако је гаврану -
харизматичан управо зато
што се не труди да то постане,
он не мора писати.

Тако савршеном, њему је
довољно да мене посматра
како пишем.
...

После краја песме, снег сипа
на пећинско моје лице.

Атлантида је заправо нежност
потопљена у телу и то добрo зна пустиња
тишине морске.

Садашњост је негде другде,
а забава изнутра, у прошлости,
том поткровљу уз које расте
слатка виљамовка.

Ја сам, могуће, увек трагао за женом
која ће са мном бити присна као са
властитим дојкама, кад остане сама,
крај прозора, док напољу промиче снег.

Ова трешња као да је на теби пробехарала.
Мислим на твоје тело чије се
покретно цветање у гроб једино
може понети.

Највише се раздвајамо у загрљају.
Изгубили смо се, до ђавола,
у свакодневници, мада она
сасвим поуздано зна где смо.
...