ДЛАНОВИ Poem by DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV

Твоји дуги, танки прсти
рођени из љубави харфе и воде,
увек ме додирују први пут.

Твоји прсти на чијим врховима
су још неизговорене речи,
никад не бораве на једном месту,
већ се заједно са ветром селе.

Твоји топли дланови
у часу кад догорева дан -
колико непромишљене храбрости
има у њима?

Ви не умете да водите лаку
конверзацију: у великим дубинама,
у крхким надама пребивате.

Ви сте једино место на коме је
повест још увек топла.

Због додира који пониру у судбину.
Због сувише мало љубави.
Зато и постојите, дланови.