ПОСЛЕ КРАЈА ПЕСМЕ Poem by DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV

После краја песме, снег сипа
на пећинско моје лице.

Атлантида је заправо нежност
потопљена у телу и то добрo зна пустиња
тишине морске.

Садашњост је негде другде,
а забава изнутра, у прошлости,
том поткровљу уз које расте
слатка виљамовка.

Ја сам, могуће, увек трагао за женом
која ће са мном бити присна као са
властитим дојкама, кад остане сама,
крај прозора, док напољу промиче снег.

Ова трешња као да је на теби пробехарала.
Мислим на твоје тело чије се
покретно цветање у гроб једино
може понети.

Највише се раздвајамо у загрљају.
Изгубили смо се, до ђавола,
у свакодневници, мада она
сасвим поуздано зна где смо.