ДУБИНА Poem by DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV

Све почиње дубином,
тим постојаним наличјем света,
магнетом што одбија сунчево злато.

Већ у овом животу, дубина је
наше душе створила за себе.

Јесмо дубока бића: скривамо се
испод коже, испод маски, испод
речи које смо изговорили,
или прећутали.

Језик је вода скупљена иза масивне
бране за електрану - свакодневно
роним у тој води; кад ваздух постане
ређи, одатле одлазим, још више рањен,
тамо где већ јесам.

Ако се земља затресе, то заправо
ја сањам у бездану где сам неми очај
сакрио од других и од себе.

Моје је боравиште у дубини.
Из тог тамног речника у коме се
не види ништа, осећам још једино
топлину твог погледа који се
сели у говор