Jедна ноћ што виси о нити Мјесеца Poem by Miroslava Odalovic

једна ноћ што виси о нити Мјесеца
исписује зебњу јутарњега часа
шилом тмине кроз ткања неба што пресијеца
ријечи с руба ријечи и ћутања без гласа

међе очију склопи трептајем и сијај
спрам Луниног ока ти охани миром
ил' спрам луче ријечју тиху пјесму свијај
о љубави слово исцијељеном лиром

једна ноћ да прође крај путева страха
један Мјесец да се састави у круг
једна ријеч да никад не остане без даха
један живот смрти да одужи дуг

©Мирослава Одаловић