А ВОДЕ СУ ПУНЕ ОЖЕДНЕЛИХ ДУША Poem by MILOSAV TEŠIĆ

На хиљаде лета из тмине пенуша:
надолазе греси и јачају кризу.
У истој су равни далеко и близу:
под сунцем се коље, истребљује, гуша.

Што срцем се појми - у грудве се згруша,
те остају мисли да споре се, гризу,
да почине злочин и злу експертизу -
а воде су пуне ожеднелих душа.

С небеса и река, са клисура, међа
по челу чекића и удара с леђа!
Што стопут се множи - то стопут је мање.

У власти си, свете, прождрљиве жеље,
што очима жедним и коси и жање...
Воденице нигде - а меље ли меље.