MILOSAV TEŠIĆ

Жича не живи толико оним што нам показује,
колико оним што је била.
(Милан Кашанин, „Манастир Жича")

Давнина је сенка што упорно зрачи
низ обрши, равни - провалије, полом.
Колико ли тежи, а колико значи
тај сунцокрет Жиче - тај жив каменолом?
Премрежује свет се рукавцима руге,
а Сунце је тачка што пржи са драче
у Србију лепу, шареницу туге,
по чијем видику Јеремија плаче,
а допре ли плач му у жито што зриче -
то плакање мол је у плетиву Жиче.

Мучнином се шири малаксалост бивства
и кљукови тутње врх Пламеног котла,
а висије, жупе низ гроб властелинства
горчину и очај савијају до тла.
У ништење грезну чистота и понос,
и нарави врле - и сва достојанства;
наступају страсти што сатиру однос
човека и неба - и гасе тајанства.
У том понижењу, по забрежју Жиче
шарене се душе над гроздом од циче.

Зар Природа није и чин сажаљења
и дирљивост топла, и зрак милостиње -
јединство у спрези живота и мрења
с ведринама блиским што благо се сиње?
Ма како ли било, ма како ли да је,
низ тржиште слепо, остатком целине,
црвене се ругла и ђавоље стаје,
а пониру звезде у снег без белине
реченицом једном што умом се сриче,
а темељ јој клечи у замисли Жиче.

У пригушен поглед са борама бриге
урањају замор и Гоч и Котленик.
Док сметлишта раде, из мрамора, сиге
са заравни жичке, кроз дан кад се целик
спарушцима црни, крстоплети трепет...
Још оклева време да истроши лепет -
кроз селенов мирис, трепетљике цепет -
са тројке у нетри, из нетри у непет:
где руше се здања с идејама Жиче
у неизраз леден - целовит што ниче.

Прегореше учас и дар и умеће
кад логика нуле лепоту изврста:
у певници јужној још траје „Распеће",
у северној фрагмент од „Скидања с крста".
Избледеле боје умирују чавле
и стање је такво да чека се покрет
у садржај трена кад Петар и Павле
претварају Жељин, уз чудесан окрет,
у пучину бездна - а песме и приче
тек једно су Слово у освиту Жиче.

У поклекло лето епархија тоне.
Малаксало сјаје у збиру сеници,
а пукне ли чаша у коју се роне,
кроз повесну тмушу, из тмине ведрици,
зајаучу доба и хор корифеја
и отворе небо над фреском „Успења".
Колико ли суза са Плавог травеја
молећиво капље у Суд просветљења!
А да ли се ишта са окриља Жиче,
кроз прстен незнања, у злоцвеће стиче?

Сањаријо пука, веселио Бог те
и ђурђевка киша, роморава, ситна!
Кад живци устрепте и полета тог те
обухвати бршљан, у власти су ритма
сви напори срца да дигну се скале
над Столове, Ибар; да живахну жмарци
уз ливаде тек се у цветање дале;
да жаоке спласну и постану тарци
о радосно трење: док немо се виче
да помоћи нема - да нема ни Жиче.
...

Часно је бити носилац ране, живе и чисте,
с нимбусом бола који, растресен, труси са трешње
позног априла; часно је бити трептај са листе
пролазних ствари, слуга што уме Слово да кресне
модрицом с душе; часно је бити смирен становник
колибе горске, ревностан чувар, вратар и војник
станова сточних; часно је бити сведок у трену
заранка летњег, када се сена, сламе и баште
Господом застру; часно је бити, Звездо у челу
столова Горњих, путник по ноћи воћке кад праште.
...

Es ist ehrenhaft, Träger einer Wunde zu sein, einer lebenden und sauberen Wunde, mit einem Nimbus des Schmerzes, der, zerstreut, von einem Kirschbaum fällt im späten April; es ist ehrenhaft, ein Aufflackern von der Liste vergänglicher Dinge zu sein, ein Diener, der es versteht, mit einem Bluterguss ein Wort von der Seele zu entzünden; es ist ehrenhaft, ein friedlicher Bewohner einer Berghütte zu sein, ein eifriger Wächter, Torhüter und Soldat von Viehbehausungen; es ist ehrenhaft, Zeuge zu sein im Augenblickeiner Morgendämmerung im Sommer, wenn Heu, Stroh und Gärten von Gott bedeckt sind; es ist ehrenhaft, ein Stern auf dem Ehrenplatz der oberen Tische zu sein, ein Reisender in der Nacht, wenn die Obstbäume krachen.
...

На хиљаде лета из тмине пенуша:
надолазе греси и јачају кризу.
У истој су равни далеко и близу:
под сунцем се коље, истребљује, гуша.

Што срцем се појми - у грудве се згруша,
те остају мисли да споре се, гризу,
да почине злочин и злу експертизу -
а воде су пуне ожеднелих душа.

С небеса и река, са клисура, међа
по челу чекића и удара с леђа!
Што стопут се множи - то стопут је мање.

У власти си, свете, прождрљиве жеље,
што очима жедним и коси и жање...
Воденице нигде - а меље ли меље.
...

Für Tausende von Jahren schäumt es aus dem Dunkel:
die Sünden strömen heran und verstärken die Krise.
In der gleichen Ebene sind sie fern und nah:
unter der Sonne wird geschlachtet, ausgerottet und gewürgt.

Was man mit dem Herzen begreift - gerinnt zu Klumpen,
Gedanken bleiben übrig, um sich zu zanken und zu stechen,
ein Verbrechen zu begehen und eine böse Expertise -
und die Wasser sind voll von durstigen Seelen.

Vom Himmel und den Flüssen, von Schluchten und Rainen
hämmert es einem auf die Stirn und schlägt auf den Rücken!
Was sich hundertfach vervielfacht - ist hundertmal geringer.

In der Macht bist du, oh Welt, des gierigen Wollens,
das mit durstigen Augen mäht und erntet …
Nirgends eine Wassermühle - aber es mahlt und mahlt.
...

Вековит дах се заплео у смет,
где зелен мрзне сањајући сјај
кад пукне белих илузија сплет,
а надахну се хук и завитлај

земаљских мена, чијих врста сноп
тек летораст је и чланковит низ,
у редоследу лист по лист, те склоп
у којем зебу младице и бриз

суштина младих, граналих уз дрен,
са којих пурпур жалостан је знак
лепоте сузне да је згашен круг;

да расцветан је вечан зимзелен
непостојања у јединствен зрак -
у свећу смрти као видокруг.
...

Der jahrhundertalte Atem, in eine Schneewehe verstrickt,
wo das Grün von Glanz träumt und friert,
wenn das Geflecht der weißen Illusionen reißt,
und Gebraus und Schwung Anlauf nehmen

der irdischen Läufe, das Bündel deren Arten
bloß eine heurige und gliedrige Kette ist,
in der Reihenfolge Blatt um Blatt, sowie ein Gefüge
in dem Setzlinge und Sumpfdotter frieren

der jungen Wesenheit, die neben der Kornelkirsche Zweige treibt,
deren Purpur ein trauriges Zeichen ist
dass der Kreis der tränennassen Schönheit erloschen ist;

dass das ewige Immergrün erblüht ist
der Nichtexistenz in die einmalige Luft -
in die Kerze des Todes als Gesichtsfeld.
...