ANA RISTOVIĆ Poems

Ovo je hotel za pesnike
od kojih je odustala poezija.
Višečasovni trening tišine
pružaju male sobe s pogledom
na apokaliptični pejzaž.

Katalog bogova deli se na recepciji.
Džepna filosofija već za obedom.
Citati - na zavesama, spremni da
od trulog zelenila odmore magleni pogled.
Tetoviranje ožiljaka - u podzemlju
gde i imaginarna biografija.

U krovnom bazenu opatice
bište perje onemoćalim labudovima.
I pre no pesnik vidi, u mantije skupljaju
sitan izmet sa dna
i umesto njega seju hamburg grožđe.

U podrumskim zamrzivačima, dremaju vek-dva
mrtve drage spremne na iznajmljivanje.
Ako poeta od gole iluminacije u hladu
navuče tuberkulozu - za pesničku smrt
i to je dostojan ulog.

Sa bioskopskog platna mrtvi Paund
podiže ruku tanku kao viljuška
i jednom po jednom laureatu zabija
drhtavi prst u oko.

Kada iscure suvišne vode
svaka zenica može biti crna cev
preko koje jedna mitologija pod stečajem
motri na drugu.

Najuspešnijima sleduju kavezi
od lažnog, topljivog čelika
i nalog usure
u aleksandrijskoj biblioteci.

Kao prozori u poznu jesen
muze se mute od daha pesnika
koji ne poznaju distancu:
spoj sa svetom uvek traži pruženu ruku
koja se odmara
na oštrici probijenog stakla.

Na večernjim časovima uče se
da se osećaju posthumno:
jedan drugog uzimaju u usta
s opreznošću i ustezanjem
kao hostije.
...

Das ist eine Herberge für von der Dichtung
im Stich gelassene Dichter.
Für mehrstündige Einübungen in die Stille
stehen kleine Zimmer mit Aussicht
auf eine apokalyptische Landschaft zur Verfügung.

Der Götterkatalog liegt dem Anmeldungsformular bei.
Taschenphilosophie gibt es nach Tisch.
Zitate auf Gardinen, um dem vernebelten Blick
angesichts des welken Grün Ruhe zu schenken.
Narbentattoos bekommt man im Untergrund,
imaginäre Lebensläufe ebenfalls.

Im Dachpool säubern Oberinnen
das Gefieder ermatteter Schwäne.
Und ehe sich der Dichter versieht, lassen sie
ihre Köttel im Ornat verschwinden
und säen an ihrer statt Hamburger Trauben.

In den Eiskästen im Keller schlafen,
ein Jahrhundert lang oder zwei,
tote Geliebte, bereit zum Einsatz.
Wenn sich der Poet vor lauter Illumination in der Kälte
mit Tbc infiziert - ist selbst das
für einen Dichtertod ein würdiges Schärfchen.

Von der Kinoleinwand hebt der tote Pound
seine schmale Hand
und stößt Laureat um Laureat
seinen zitternden Finger ins Auge.

Nachdem die überflüssigen Wasser abgeflossen sind,
kann jede Pupille zum schwarzen Rohr werden,
durch das eine bankrotte Mythologie
eine andere beäugt.

Die Erfolgreichsten bekommen Käfige
aus falschem, schmelzendem Stahl,
und den Auftrag zu wuchern
aus der Bibliothek von Alexandria.

Wie die Fenster im Spätherbst beschlagen
sich die Musen vom Odem der Dichter,
die keinen Abstand wahren:
Der Anschluss an die Welt erfordert
immer die ausgestreckte Hand,
die sich auf den Kanten
der Glassplitter ausruht.

In Abendkursen lernen sie,
sich postum zu erinnern:
Sie nehmen einander in den Mund,
mit Achtung und Anstand,
wie Hostien.
...

Ceci est un hôtel pour poètes
que la poésie a délaissé.
Un entraînement au silence de plusieurs heures
s'offre dans le petites chambres avec vue
sur un paysage apocalyptique.

Un catalogue des dieux est distribué à la réception.
Une philosophie de poche dès le repas en commun.
Des citations - sur les rideaux, déjà prêts
à reposer le regard brumeux de la verdure putréfié.
Tatouage des cicatrices - au sous-sol
là où se trouve la biographie imaginaire.

Dans la piscine sur le toit les nonnes
épouillent les plumes des cygnes exténués.
Puis, avant que le poète ne s'en aperçoive, elles ramassent
dans leurs mantilles les petites crottes au sol
et sèment à leur place le raisin de Hambourg.

Dans les congélateurs des sous-sols somnolent un siècle ou deux
les mortes bien-aimées prêtes à la location.
Si le poète de l'illumination nue dans l'ombre
attrape la tuberculose - pour une mort poétique
voilà un gage honorable.

Sur l'écran cinématographique, Pound mort
lève sa main aussi mince qu'une fourchette
et aux lauréats un par un il fiche
dans l'œil son doigt tremblant.

Lorsque les eaux inutiles se seront écoulées
chaque prunelle pourrait devenir un tuyau
par lequel une mythologie en banqueroute
surveille les autres.

Les plus performants seraient doté d'une cage
en acier faux, bien fondant
et d'un mandat d'usure
dans la bibliothèque d'Alexandrie.

Comme des fenêtres à la fin de l'automne
les muses s'embrouillent au souffle des poètes
ignorants de la distance :
le lien avec le monde exige toujours une main tendue
reposant
sur le bord coupant du verre perforé.

Au cours du soir, ils apprennent
à se sentir posthumes :
ils se remplissent la bouche l'un de l'autre
en hésitant et avec précaution
comme d'une hostie.
...

هذا فندق للشعراء
والذي منهم غسل الشعر يده.
تمرين للهدوء لعدة ساعات
تمدد الغرف الصغيرة التي تطل
على منظر الخراب.

يوزع دليل الالهة في الاستقبال.
فلسفة الجيب لطعام الغذاء الرئيسي.
الاقتباسات - على الستائر، مهيئة حتى
من الاخضر العفن
تريح الرؤية الضبابة.
وشم الندوب - تحت الارض
حيث هناك السيرة الوهمية.

في سقف حمام السباحة راهبات
تنقي ريش البجع المجهد.
وقبل ان يرى الشاعر، تجمعن في الثياب
الفضلات الصغيرة من القاع
وبدلا منه يزعن اعناب هامبورغ.

في الثلاجات في القبو يرقد قرن-اثنان
حبيبات ميتات وجاهزة للايجار.
واذا ما الشاعر من جراء الاشراق الحقيقي في الظلال
اصيب بالسل - ولموت شاعر
هذا يكون سببا حسن.
من شاشات السينما باوند الميت
يرفع يده الرفيعة مثل الملعقة
ويضع اصبعه المرتعش في عين الممثلين
وواحدا تلو الاخر.

عندما تتسرب المياه الزائدة
كل بؤبؤ يمكن ان يصبح انبوب اسود
والذي من خلاله الخرافة الراسبة
تنظر الى غيرها.

هولاء الذين نعتبرهم اكثر نجاحا
يحصلون على اقفاص مصنوعة من الفولاذ المائع
ويأخذون الربا
في مكتبة الاسكندرية القديمة

مثل النوافذ في الشتاء
غيلان الشعراء يتحولون الى بخار على الشباك
دون ان يفرقون المسافات:
لان الاتصال بالعالم يحتاج الى يد ممتدة
ويد تستريح على حافة الزجاج المكسور

في الدورات المسائية يعلمونهم
ان يشعروا انفسهم بأنم ميتن
ويأكل كل واحدا اخرا
بأنتبا وبتردد كأنهم يأكلون خبز الرب.
...

U šetnju ćeš odlaziti automobilom,
od drveća ljubiti ono
što ostane u retrovizoru.

Ugledaš li kravu, reći ćeš: Vidi, krava!
I mrlje na njenoj koži
postaće proćerdana nafta.

Ozepšćeš na jutarnjem suncu,
ogrejati se kod prve table
i saobraćajnog znaka.

Usred procvalog polja
razmišljaćeš čas o literaturi,
čas o kilometrima što te dele
od najbliže apoteke:

glava puca od bola
zajedno sa jasnim vidikom
na četiri strane neba.

Ugledaš li ježa, reći ćeš: Vidi, jež!
I bodlje njegove
postaće mali minobacači.

Osedećeš na prejakoj mesečini,
izgoreti od viška melanholije
u suton koji predugo traje.

Kraj šćućurenog rukavca reke
priželjkivaćeš telefonske govornice,
u gustišu šimšira bar jedan
ozebli ljudski glas.

Nelagodnost tvoja rašće sa navalom vazduha.
Strah tvoj, sa viškom plavetnila.
Tvoj privatni pakao uskomešaće se
sa svakim novim sudarom
svetlosti i zenica.

Ugledaš li svoju senku
na pustom proplanku, reći ćeš: Vidi, senka!
I senka tvoja postaće mahovina
koja ni ovde ni onde
nema oko čega da obraste.
...

Spazieren fährst du mit dem Auto;
von den Bäumen liebst du,
was von ihnen im Rückspiegel bleibt.

Siehst du eine Kuh, sagst du: Schau, eine Kuh!
Und der Fleck auf ihrem Fell
wird zu vergeudetem Erdöl.

Du frierst in der Morgensonne,
wärmst dich am ersten Schild
und den Verkehrszeichen.

Inmitten eines blühenden Feldes
denkt du bald über Literatur nach,
bald über die Kilometer, die dich von
der nächstgelegenen Apotheke trennen:

Dein Kopf birst vor Schmerzen,
zugleich mit der klaren Sicht
in alle vier Himmelrichtungen.

Siehst du einen Igel, sagst du: Schau, ein Igel!
Und seine Stacheln werden
zu kleinen Granatwerfern.

Du setzt dich hin im gleißenden Mondlicht,
brennend vom Zuviel an Schwermut
in einer zu langen Dämmerung.

An einem verlandenden Flussarm
ersehnst du dir Telefonzellen,
im Dickicht wenigstens eine
unterkühlte menschliche Stimme.

Dein Missbehagen wächst mit der Luftflut.
Deine Angst mit dem Zuviel an Blau.
Deine Privathölle wallt auf
mit jedem neuen Zusammenstoß
von Licht und Pupille.

Siehst du deinen Schatten
in der öden Lichtung, sagst du: Schau, ein Schatten!
Und dein Schatten wird zu Moos,
das weder hier noch anderswo
etwas findet, um das es wachsen kann.
...

Na sprehod boš odhajal z avtom,
od dreves boš imel rad
tisto, kar ostane v vzvratnem ogledalu.

Če zagledaš kravo, boš rekel: Poglej, krava!
In lise na njeni koži
bodo postale razlita nafta.

Ozebel boš na jutranjem soncu,
se ogrel ob prvi tabli
in prometnem znaku.

Sredi vzcvetelega polja
boš malo razmišljal o literaturi
in malo o kilometrih, ki te ločujejo
od najbližje lekarne:

glavo ti bo raznašalo od bolečine
ob jasnem pogledu
na štiri strani neba.

Če zagledaš ježa, boš rekel: Poglej, jež!
In njegove bodice
bodo postale mali minometi.

Osivel boš na premočni mesečini,
od viška melanholije izgorel
v sončni zahod, ki predolgo traja.

Ob ozkem rokavu reke
si boš želel telefonske govorilnice,
v goščavi grmovja vsaj en
premražen človeški glas.

Tvoje nelagodje bo raslo z navalom zraka,
strah z viškom modrine.
Tvoj osebni pekel se bo razgibal
z vsakim novim trčenjem
svetlobe ob zenice.

Če zagledaš svojo senco
na pusti jasi, boš rekel: Poglej, senca!
In senca bo postala mah,
ki niti tam niti tu
nima česa obrasti.
...

Ta promenade se ferait en voiture,
tu donnerais un baiser aux arbres
à ce qu'il en resterait dans le rétroviseur.

Voyant une vache, tu diras : Tiens, une vache !
Et les tâches sur sa peau devenaient
cette essence gaspillée pour rien.

Tu prendras froid au soleil du matin,
pour te réchauffer dès le panneau de signalisation
à la première enseigne.
.
Au milieu du champ fleuri
tu penseras tantôt à la littérature
tantôt aux kilomètres qui te séparent
de la première pharmacie :

mal de crâne à en hurler
ensemble avec la claire vision
des quatre points cardinaux.

Voyant un hérisson, tu diras : Tiens, un hérisson !
Et ses piquants deviendront
autant de menus lance-roquettes.

Le clair de lune blanchira tes cheveux,
tu brûlera d'un trop plein de mélancolie
d'un si long crépuscule.

Au creux d'un bras de rivière
dans le fouillis de broussailles
tu te languira de cabines téléphoniques,
d'une voix humaine transie de froid.

Tant d'air frais te mettra mal à l'aise
Comme ta peur, avec ce trop de bleu autour.
Ton enfer privé s'ébrouera
à chaque nouvelle collision
des prunelles et de la lumière.

Et voyant ton ombre
sur la clairière déserte, tu diras : Tiens, une ombre !
Cette ombre deviendra lichen
et ne trouvera rien ici ou là-bas
une fois posée qu'elle puisse recouvrir.
...

На прошетка ќе одиш со автомобил,
од дрвјата ќе го љубиш
она што ќе остане во ретровизорот.

Здогледаш ли крава, ќе кажеш: Погледни, крава!
И дамките на нејзината кожа
ќе станат поарчена нафта.

Ќе изѕемнеш на утринското сонце,
ќе се стоплиш крај првата табла
и сообраќајниот знак.

Среде процутеното поле
ќе размислуваш час за литературата,
час за километрите што те делат
од најблиската аптека:

главата пука од болка
заедно со јасниот видик
на четирите страни на небото.

Здогледаш ли еж, ќе кажеш: Погледни, еж!
И неговите боцки
ќе станат мали минофрлачи.

Ќе побелееш на пресилната месечина,
ќе изгориш од вишокот меланхолија
во квечерината што предолго трае.

Крај склопчениот ракав на реката
ќе посакуваш телефонски говорници,
во густежот со зеленики барем еден
изѕемнет човечки глас.

Твојата неугодност ќе расте со наездата на воздухот.
Твојот страв, со вишокот синило.
Твојот приватен пекол ќе се разбранува
со секој нов судир
на светлоста и зеницата.

Ја здогледаш ли својата сенка
на пуста ледина, ќе речеш: Погледни, сенка!
И твојата сенка ќе стане мов
која ни ваму ни онаму
нема околу што да обрасне.
...

La plimbare vei lua maşina,
din copaci vei pupa
doar ce rămâne în retrovizor.

Dacă vezi o vacă, vei spune: Ia uite, o vacă!
Și petele de pe pielea ei
Vor deveni petrol rispit.

Vei răci pe un soare de dimineață,
te vei încălzi la primul panou.

În mijlocul câmpului înflorit
vei medita când la literatură.
când la kilomterii care te despart
de cea mai apropiată farmacie:

capul îți crapă de durere
împreună cu o priveliște clară
spre cele patru părți ale celrului.

Dacă vezi un arici, vei spune: Ia uite, un arici!
Și acele lui
vor deveni mici aruncătoare de grenade.

Vei încărunți pe o lumină prea puternică de lună
vei arde din surplus de melancolie
într-o seară care durează prea mult.

Lângă un braț înghesuit de râu
vei dori cabine telefonice,
în tufișul de cimișir doar
o voce înfrigurată.

Lipsa de comoditate va crește în tine cu năvălirea aerului.
Frica ta cu surplusul de albăstrire.
Iadul tău personal se va împreuna cu
fiecare nouă ciocnire dintre
lumină și iris.

Dacă îți zărești umbra într-o poiană părăsită, vei spune: Ia uite,
umbra!
Și ubra ta va deveni mușchiul
care nici aici
nu are pe ce să crească.
...